У 16. веку, српска култура и духовност доживљавале су изазове услед историјских околности и сталних османлијских притисака. У то доба, штампане књиге, које су донеле велики технолошки напредак у Европи, нису могле у потпуности да задовоље потребе српског друштва за религиозном и образовном литературом.
Иако је Србија имала ране покушаје развоја штампарства у 15. и 16. веку, ти пројекти били су краткотрајни због политичке и економске ситуације.
Штампарије у Србији и њихов значај
Једна од најпознатијих српских штампарија из овог периода била је Цетињска штампарија, основана крајем 15. века, а већ 1494. године на Цетињу је штампан први „Октоих првогласник“ Ђурђа Црнојевића и штампара Макарија. Октоих је иначе једна од најкоришћенијих богослужбених књиха.
Ова штампарија је наставила рад у 16. веку, као и Горажданска штампарија. Ове ране српске штампарије производиле су углавном црквене књиге, попут служебника, минеја и часловаца, које су биле кључне за очување верског живота у српским земљама. Међутим, њихов рад није био довољан да задовољи све потребе за књигама у то доба, поготово када су ове штампарије престале са радом због нестабилних услова.
Преписивање као основни начин умножавања књига
Када су штампарије престале са радом, а потреба за књигама остала велика, српски монаси и писари вратили су се традиционалном начину умножавања књига — преписивању.
Иако је штампа омогућила брже и ефикасније ширење писаног материјала, преписивање је и даље било широко заступљено, нарочито у манастирима, где су постојали велики скрипторијуми. Ови скрипторијуми, посебно у манастиру Хиландару и другим светогорским манастирима, играли су важну улогу у очувању српске културе и духовности.
У Хиландару су монаси и писари преписивали књиге по наруџбини, не само за домаћу употребу, већ и за цркве и манастире у удаљеним крајевима српског етничког простора, па чак и шире.
Овај процес био је изузетно значајан за опстанак српске писмености и преношење знања, јер је омогућавао да књиге буду доступне у време када је штампање било ретко и скупо.
Преписивање штампаних књига
Посебно занимљив феномен у том периоду било је преписивање штампаних књига. Иако звучи парадоксално, у време када су штампарије престале са радом, књиге које су једном већ биле штампане често су поново преписиване како би се обезбедиле нове копије.
Овај метод био је практичан када више није било могуће одржати континуиран рад штампарија, али је такође служио и као вид очувања драгоцених текстова.
Виталне ствари за опстанак српске писмености
Упркос технолошком напретку у виду штампе, српска култура у 16. веку ослањала се на традиционалне методе очувања и преношења писаних текстова. Преписивање књига у манастирима, као што је Хиландар, остало је витално за опстанак српске духовности и културе, омогућавајући да књиге стигну до оних који су их највише требали.
Овај процес показује како су се људи у том добу прилагођавали околностима и налазили начине да сачувају своју писменост и идентитет.
