Нова збуњујућа теорија која објашњава људску свест сугерише да она долази из скривених димензија и да није само резултат активности мозга.
Када стварамо уметност, бавимо се науком, размишљамо о филозофији или сањамо, укључујемо се у ове невидљиве равни универзума, тврди један физичар.
То би могло да објасни феномен који вековима није могао да буде научно објашњен.
Др Мајкл Правица, професор физике на Универзитету Невада у Лас Вегасу, засновао је своју „дивљу идеју“ на хипердимензионалности. Теорији да се универзум састоји од више димензија, а не само од четири које опажамо: висине, дужине, ширине и времена. Његова теорија је контроверзна. Неки научници сматрају да се камен темељац теорије професора Правице, који је иначе српског порекла, „граничи са научном фантастиком“.
„Чињеница да у свом уму можемо да замислимо више димензија од четири, у оквиру наше математике, је дар… то је нешто што превазилази биологију,“ рекао је Правица за „Популар Механикс“.
Научници покушавају да објасне људску свест и њено порекло већ стотинама година. И теорије се редају у низу. Једна од водећих теорија сугерише да је свест повезана са тим колико информација је интегрисано између различитих делова мозга. Што је више информација повезано и интегрисано, сматра се да је биће свесније.
Према другој теорији, свесна ментална стања вођена су сигнализацијом одозго надоле у мозгу. Сигнализација одозго надоле се односи на процес којим региони мозга вишег нивоа шаљу информације, очекивања или садржај регионима мозга нижег нивоа.
Када свест превазилази физичку димензију
Теорија професора Правице, међутим, излази ван домена неуронауке и улази у теоријску физику. Он је сугерисао да у тренуцима повећане свести, када улазимо у стање сна или користимо свој мозак за дубоко креативне или интелектуалне задатке, наша свест може да превазиђе нашу физичку димензију и уђе на виши ниво, пише Дејли Мејл.
„У тим тренуцима наша свест се синхронизуета са скривеним димензијама и добија поплаву инспирације,“ каже Правица.
Да бисте боље разумели ову контроверзну теорију, размислите о следећем сценарију: Замислите да сте дводимензионално биће које живи у дводимензионалном свету, као лик из стрипа. Сада замислите да сфера пролази кроз вашу равну гледања. Сфера би изгледала као тачка која расте у све већи и већи круг како се приближава, а затим се постепено смањује док не буде ван видокруга. Не бисте могли да знате да је то заправо тродимензионални облик.
Доктор Правица нас види као верзију ових 2D ликова. Иако постојимо у четвородимензионалном свету, можемо да перципирамо само материју и енергију, баш као што бића у 2D свету не могу да перципирају 3D објекат. Дакле, ограничења нашег света нас спречавају да откријемо више димензије. Оне би, у теорији, могле да постоје свуда око нас. Ово је основа хипердимензионалности. Идеја да је универзум састављен од многих димензија, од којих су неке скривене, јер су ван домашаја нашег физичког царства.
Теорија струна
Хипердимензионалност је повезана са „теоријом струна“, која каже да се стварност састоји од бесконачно малих вибрирајућих струна које су мање од атома, електрона или кваркова. Док жице вибрирају, увијају се и савијају, оне производе ефекте у више невидљивих димензија које стварају све честице и силе које можемо да посматрамо, од физике честица до гравитације.
„Теорија струна је у суштини теорија хипердимензионалности,“ каже професор Правица.
„Kада гледамо како је универзум састављен на подквантној скали, иако можемо да посматрамо ефекте које ове вибрирајуће жице имају на физику наше димензије, не можемо да посматрамо скривене димензије у којима вибрирају. Односно – не можемо физички да их посматрамо. Али, наша свест ће можда моћи да их искористи,“ истиче физичар који је 1998. докторирао на експерименталној физици кондензоване материје на Универзитету Хавард.
Хипердимензионалност и „теорија струна“ су широко прихваћене од стране физичара, али је идеја Правице о њиховом односу са свешћу контроверзна – посебно зато што брише границе између науке и духовности.
Исус као хипердимензионално биће
Као православни хришћанин, Правица је открио да је хипердимензионалност начин да преостане јаз између своје научне позадине и својих верских уверења. Он, на пример, верује да је Исус можда хипердимензионално биће.
Према Библији, Исус је узнесен на небо 40 дана након што је био на Земљи.
„Како се уздићи на небо ако си четвородимензионално створење,“ пита Правица.
Међутим, то што је хипердимензионалан могло би, теоретски, дозволити Исусу да се креће између нашег света и неба. То може да буде свет виших или бесконачних димензија, сматра научник.
„Теорија професора Правице је заснована на перспективи ‘Бога празнина’. Ту се празнине у научним сазнањима објашњавају божанском интервенцијом,“ каже Стивен Холер, ванредни професор физике на Универзитету Фордам.
Он верује да је овакав начин размишљања недовољан и да отежава научна истраживања потребна да би се истински разумели и објаснили неизрециви феномени попут људске свести.
„То је лош механизам објашњења који вероватно гуши радозналу природну потребу за добром науком и учи да није у реду рећи: ‘Не знам’,“ рекао је Холер.
Наука нема доказе
Он истиче да наша способност да математички манипулишемо вишим димензијама није доказ да оне заиста постоје, нити да наша свест може да комуницира са њима. Штавише, истраживање ових виших димензија је немогуће због ограничења наших тренутних технолошких могућности. Чак ни најмоћнији акцелератор честица на свету – Велики хадронски сударач (ЛХЦ) у ЦЕРН-у – не може да пружи прави доказ да ове димензије постоје.
ЛХЦ разбија честице на невероватно великим брзинама, до брзине светлости. Ово омогућава физичарима да проучавају основне грађевне блокове материје и енергије и приступе бесконачно малим димензијама. Чак мањим од једног протона.
Чак ни ЛХЦ, међутим, није у стању да открије високодимензионалне жице које предвиђа квантна физика. Да би добили ту гранулацију, физичарима би био потребан много моћнији сударач. Без тих конкретних доказа, Холер каже да се хипердимензионалност „граничи са научном фантастиком“.
Правица је оптимиста. Сматра да би таква технологија могла да постоји током живота његове деце.
До тада, он ће наставити да подржава хипердимензионалност и своју теорију о томе како она утиче на нашу свест.
„Иначе, не видим никакав смисао. Зашто учити? Зашто живети?“ пита се он.