Павле Вуисић, велики, умногоме непревазиђени српски глумац, напустио је овај свет 1. октобра 1988, пре 36 година. Особена, карактеристична, сасвим самосвојна личност, такав је био и као глумац, а његова посебна уметничка појава мало кога је могла оставити равнодушним.
Павле Вуисић рођен је јула 1926, у Цетињу. Отац је био виши државни службеник Краљевине Југославије. Уочи окупације радио је у полицији при Зетској бановини. Породица је припадала кругу оних који су протерани из Црне Горе пошто је Југославија окупирана и распарчана априла 1941. Истоветну судбину имала је породица књижевника Борислава Пекића. У Београду је студирао право и књижевност, покушавајући да уђе у свет журналистике.
Био је сарадник Радио Београда. Изгледа да му је порекло отежало рад на том пољу. Према појединим наводима оца су стрељали комунисти. Није му успело да упише Академију за позоришну уметност у Београду, од 1973. познату као Факултет драмских уметности. У раној фази радио је у позоришту у Панчеву.
Није глумио, понашао се
Прву филмску улогу остварио је 1950. године, у „Чудотворном мачу“ Војислава Нановића. Била је то сасвим споредна позиција. Запаженију улогу имао је у такође Нановићевом филму „Шолаја“ 1955. У другој половини педестих и током шездесетих постаје познат низом филмских остварења.
Остварио је више од стотине филмских улога, а постоје наводи да их је било чак 177. Као ретко ко, увек је, чак са сасвим споредних позиција, остављао изузетно упечатљив глумачки утисак. За себе је говорио да заправо „не глуми него се понаша“. Иако је деловао необавезно, како се носио и у приватном животу, свако његово појављивање остављало је незабораван траг. Разбарушен, деловао је попут боема, глуму заправо није волео, и то није крио. Омиљено место била му је београдска Ада, Сава, боравак на води уопште. Правио је чамце и разна речна пловила, сплавове. Свестан и опредељени противник ондашњег режима, чему је несумњиво допринела породична историја, држао се по страни, колико год је могао, од јавних наступа, интервјуа, признања. Притом се, директно, политиком уопште није бавио. Награду АВНОЈ/а одбио је да прими, писменим образложењем.
Није волео комунисте
Челници режима, укључујући и самог Јосипа Броза Тита, су међутим, са позиције неприкосновених ауторитета, нескривено уважавали његов рад, иако сасвим извесно свесни ставова које је имао. Вредносни систем који је неговао видан је и из тестаментарне жеље, заправо, налога, да му ни у ком случају на сахрани не говори никакво званично лице, комуниста, како се он изразио.
Глумачка и људска институција
Био је заправо у извесној мери неприлагођен, трпео је околности у којима се налазио колико је то било неопходно. Сасвим необично за то време, није заправо подносио мимикрију, говорио је оно што је мислио, остављао неретко утисак намћора. Опште уважаван и славан, у последњој фази је све понуде, убеђивања и молбе да глуми, одлучно одбијао. Био је склон писању, литерарном уопште. Бележио је запажања, мисли, сентенце, поезију. Али није то ником показивао и најчешће би написано уништио. Његова супруга је понешто успела да сачува. Има ту мудрих опаски, духовитих мисли, вредних запажања.
Као глумац, а вероватно и као личност уопште био је човек институција, својеврсна громада. Његов професионални дијапазон био је такорећи неограничен, није ту било посебног фаха, ма у којој позицији увек је остављао сасвим изузетан утисак, иако је заправо главне улоге добијао ретко.
Орсон Велс за њега је, како се наводи, рекао да је био „вулкан глуме“. Вуисић међутим, није подносио ма какав притисак, отуда, одбијао је путовања, није га било могуће наговорити да пређе државну границу. У филму негдашње Југославије оставио је неизбрисив траг, као ретко ко. Иако је заправо глумачки занат у извесној мери презирао и то уопште није крио. Овај свет напустио је прерано, првог дана октобра 1988. у Београду. Имао је 62 године.