Маглич, средњовековни замак из 13. века, представља једно од посебних места у Србији. Смештен је близу Краљева, а налази се на врху брда, окружен завојитом реком Ибар.
Сматра се да назив Маглич потиче од српске речи магла, јер се брдо испод замка често губи у магли.
Није познато тачно када је замак изграђен. Верује да је то учињено по налогу Стефана Првовенчаног или његовог сина Уроша Великог.
Чувар светиња
Замак је био пројектован да штити манастире Сопоћани и Студеницу, као и да спречи нападе на српске територије.
Међутим, локална легенда нуди другачију причу о историји замка. Каже се да је српска деспотица Јерина, позната и као „Проклета Јерина,“ оснивач многих средњовековних тврђава, саградила овај замак и бацала многе своје љубавнике у дубоки бунар унутар зидина. Међу локалним становништвом, замак је и даље познат као Јеринин град.
Замак се састоји од седам кула и једне тамничке куле, повезаних бедемима и каменим зидовима. Унутрашњост замка се може приступити кроз двоја врата.
Унутар тврђаве налазе се остаци палате, војне бараке, резервоар за воду, бунар и црква Светог Ђорђа.
Након Првог светског рата, замак је делимично обновљен. Главна рестаурација је извршена током 1980-их година, а затим поново 2010. године.
Замак је препознат као културно добро од изузетног значаја за Републику Србију.
Историја
Постоји више претпоставки о времену и разлогу изградње Маглича каквог га данас познајемо. Према једној, тврђаву је саградио краљ Урош I (1241/1242-1276) после разорних монголских напада, да би спречио нове најезде кроз Ибарску клисуру, односно да би заштитио прилаз ка својој задужбини Сопоћанима и немањиној Студеници са севера. Друга претпоставка изградњу утврђења помера на почетак 13. века, у време Стефана Првовенчаног (1196–1227), са циљем заштите манастира Жиче и Студенице.
Међутим, према резултатима археолошких истраживања, вероватније је да се градња одвијала у последњим годинама 13. века или, најкасније, у првој деценији наредног столећа, и то паралелно са радовима на обнови манастира Жиче, који је претрпео велика разарања током похода видинског кнеза Шишмана на Србију 1292. године. У сваком случају, ово ново утврђење било је пространије од претходног, при чему су остаци старијих фортификација у целости уклоњени.
Развој српске средњовeковне државе и њено померање на југ, допринели су да Маглич изгуби на стратешком значају и постане утврђење у срцу државе, далеко од граница и потенцијалних освајача. Зато није ни чудо што је у 14. веку служио као рефугијум Жичког архиепископског средишта, али и као повремена резиденција архиепископа Данила II (1324-1337), који га је доградио и у њему саградио „прекрасне палате“. Он је из Маглича управљао, како црквеним тако и државним пословима. Унутар града је организовано писање црквених књига.
Пад тврђаве
Нема података о паду Маглича у турске руке. Сматра се да је прикључен Османској царевини непосредно или одмах након турског уласка у Смедерево, јуна 1459. године, када и остатак Српске деспотовине. Након турских освајања Маглич постаје седиште Магличке нахије у коме су турци држали војску. Тако је остало забележено да је 1516. године посаду града чинило 20 војника на челу са диздаром, док је 1560. године посада спала на свега 11 војника.
Године 1683., после турског пораза под Бечом, Света лига прелази у офанзиву и продире на територију данашње Србије у којој тада избија устанак. Током борби, устаници су привремено заузели утврђења Маглич и Козник. Одатле су вршили нападе по османлијским посадама у другим насељима. Након пропасти устанка, у Маглич се враћа турска посада. Али, он убрзо бива напуштен и препуштен зубу времена, као и остала утврђења широм Србије. Касније, тврђава је се помиње на аустријским картама из 1718. године као „Замак Маглич“. Последњу значајну улогу је одиграла 1815. године, током Другог српског устанка, када су њене већ зарушене бедеме користили српски устаници приликом борби са Турцима.
Архитектура
С обзиром да је Маглич био прво ново утврђење подигнуто у време династије Немањића, нека од архитектонских решења која су код њега примењена постала су узор и за бројне касније грађене тврђаве. Маглич је подигнут на уској заравни стеновите косе, која чини један од крајњих западних огранака планине Столови. Са три стране је окружен Ибром. Он на овом месту прави оштру окуку. Са четврте стране, на крајњем североисточном делу, прави широк и дубок ров усечен у стену. Из тог правца је и једини прилаз утврђењу. Са осталих страна се спуштају стрме падине до обала Ибра и клисурастог усека речице Маглашнице (Магарашнице). Иначе, само залеђе Магличког замка, посебно ка истоку и југу, односно масиву Столова, пусто је и тешко приступачно.
Замак чини 8 кула повезаних бедемима. У његову унутрашњост, која обухвата 2.190 m2, улази се кроз две капије. Основа тврђаве је издужена и простире се правцем југозапад-североисток. Изнад шанца се уздиже донжон кула са такозваним малим градом. На супротном, југозападном крају, смештене су једна уз другу три куле које су контролисале прилаз низ Ибар, чије је корито неколико километара пре Маглича готово праволинијско, тако да се оне уочавају са велике удаљености. Од грађевина у унутрашњости утврђења најбоље је очувана Палата. На месту ове, постојала је старија грађевина. Њена изградња датира на крај 13. и почетак 14. века. Нешто касније, вероватно током четврте деценије 14. века, је изграђена нова, чији су остаци и данас видљиви.
