„Моја прва мисао била је да зграбим револвер и испалим метак“, изјавио је на испитивању након неуспелог покушаја атентата британски шпијун. Шта је Стаљину спасило живот тог 16. новембра 1931. године и које су велике промене уследиле након тог немилог догађаја?
„Моја прва мисао била је да зграбим револвер и испалим метак, али сам тог дана био у капуту, а не јакни, а револвер ми се налазио у задњем чепу панталона. Тада сам схватио да ће ме пре него што успем да пуцам спазити и ухватити“, изјавио је на испитивању након неуспелог покушаја атентата британски шпијун руског порекла Леонид Огарев.
Слобода кретања је Стаљина умало коштала главе
Све до почетка 30-их година прошлог века Jосиф Висарионович је, живећи у Кремљу, ишао на посао пешке, пролазећи од Спаске капије преко Иљинке све до станице метроа Китај-город, где се налазила његова канцеларија. Друштво на путу до посла увек су му правили припадници обезбеђења, додуше, само из мера предострожности, па је Стаљин био потпуно опуштен и миран за свој живот. Све до 16. новембра 1931. године, када је „за длаку“ страдао.
Неколико дана раније у Москву је стигао британски шпијун
Само неколико дана раније, 12. новембра, у престоницу је пристигао Леонид Огарев – бивши припадник војно-политичке организације Бела гарда, а у том тренутку и британски шпијун. Огарев је био добро познат по свом презиру према Стаљину, па га је, за сваки случај, пратио припадник специјалних руских служби, извесни Добров. Што је сигурно – сигурно је. Живот вожда народа је први приоритет.
Прилика која се ретко јавља: На истом месту, у исто време
Огарев у Москву није дошао са идејом да ликвидира Стаљина. Штавише, у његов опис посла никада није ни улазило ништа осим шпијунаже. Али, сасвим непланирано, он се нашао на истом месту, у исто време са вождом, а то је прилика која се ретко јавља и још ређе пропушта. Огарев је брзо погледао око себе и кренуо руком ка револверу, али га је страх савладао – у пратњи Стаљина је било осморо припадника обезбеђења који би га муњевитом брзином савладали.
„Толико смо били близу да смо се чак и додирнули“
О томе на који се заиста начин одиграо близак сусрет Стаљина и шпијуна Огарева постоје две верзије. Једна је базирана на његовом исказу након хапшења, које је уследило готово моментално. „Толико смо близу један другоме били на тротоару, да су нам се чак и рукави додирнули у пролазу. Сусрет је за мене био неочекиван. Када смо се мимоишли, помишљао сам чак и да се вратим и пуцам, али сам се у последњем тренутку зауставио“, рекао је тада Огарев.
План осуђен на пропаст, а Огарев – на смртну казну стрељањем
Два дана касније на Стаљиновом столу нашао се извештај о избегнутом атентату, у коме је била наведена нешто другачија верзија: „16. новембра у 3 сата и 35 минута случајно вас је срео агент британске службе“, стајало је у извештају. Огарева је наводно у извршењу атентата спречио специјалац који га је све време пратио. Било како било, он је осуђен за шпијунажу и тероризам и стрељан. А Стаљин се од тада више никада није кретао пешке по Москви.
Неуспели атентат је (можда) оставио озбиљне последице по Стаљина
Постоје сумње да се баш након тог дана код њега развио патолошки страх за живот. Лекар који је вожда прегледао дијагностиковао је код њега озбиљне промене у виђењу себе, попут комплекса више вредности, као и делузивних мисли да га неко стално уходи. Други лекар је ово мишљење делимично оповргнуо, наводећи да је Стаљинов поремећај личности заправо само последица атеросклерозе можданих артерија.
