Од времена када је Исус ходао земљом, људи су се питали: „Ко је овај човек?“ Данас, две хиљаде година касније, то питање је и даље актуелно. Док неки виде у Њему само доброг учитеља, други Га повезују са митолошким фигурама или историјским личностима из других култура. Међутим, апостол Петар је јасно изјавио: „Ти си Христос, Син Бога живога.“ Ова исповест је била прекретница у историји хришћанства и постала је темељ наше вере.
„А када дође Исус у крајеве Кесарије Филипове, запита ученике своје говорећи: Шта о мени говоре људи ко је Син Човјечији? А они рекоше: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија, или који од пророка. Рече им Исус: А ви шта велите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога. А Исус одговарајући рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима.“ (Мт. 16,13-17)
Чак и за време земаљског живота Исуса Христа, они који су својим очима видели Спаситеља, формирали су опречна мишљења о Њему. Стога не изненађује збрка и колебања у људским умовима, која траје већ 2000. година. Одговарајући на Господње питање на различите начине: „Шта кажеш, ко сам ја?“, људи природно долазе до дијаметрално супротних закључака и резултата.
Зашто постоје различита тумачења Исусовог идентитета?
И тада и данас има оних који потпуно одбацују само постојање Бога и проглашавају Господа Исуса Христа „митолошким ликом“ (1). О таквима људима је псалмопевац Давид рекао: Рече безумник у срцу свом: Нема Бога; неваљали су, гадна су дела њихова; нема никога да добро твори. (Пс. 14:1). И постајемо сведоци како су се покварили и починили подла дела (Исто).
Колико је оних који су заборавили Творца, били заведени савршенством земаљске природе и обожили елементе и небеска тела – воду, ваздух, земљу, сунце. „Неки су чак обожили своје страсти и пороке: они који су се љутили и радовали мукама и крвопролићу, измислили су Крона и Ареса; други – Бакхуса, трећи – Афродиту. Као и пре више хиљада година, такви људи верују у одређене „силе“, у „ванземаљску интелигенцију“, у „полтергајсте“, у „ванземаљце“ са којима неустрашиво „долазе у контакт“…
Али било је и других људи који нису прихватили Христа, који су Га називали „преварантом“, који су Га предали на прекор и погубљење, а затим уз помоћ подмићивања, покушали да сакрију Његово Васкрсење (видети: Ибид. 28, 12–15). У наше време такви дословно пишу следеће : „Само помињање Христовог имена изазива нелагодност. А да Га сматрам Месијом – не бих се ни усудио да кажем! (2) . Кога они чекају до данас, чији долазак активно промовишу? Сам Господ одговара на ово питање: „Ја дођох у име Оца свог и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ (Јн. 5,43). Патристичко предање јасно сведочи да је тај „други“ Антихрист. Зато је Господ рекао: „Ваш је отац ђаво; и сласти оца свог хоћете да чините: он је крвник људски од почетка, и не стоји на истини; јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори: јер је лажа и отац лажи. “ (Јн. 8,44).
Како препознати праву веру?
Сада се окренимо онима који су поштовали Христа „као једног од пророка“. А такви људи и данас постоје. Они не одбацују ни пророке Старог Завета ни Исуса Христа. Међутим, сви претходни пророци, укључујући Мојсија („Муса“) и Исуса („Иса“), по њиховом мишљењу, само су претходници „највећег пророка – Мухамеда“, оснивача мухамеданске религије. Ова религија не признаје никакво Божије синовство (видети: Коран. 3, 52/59), штавише, она учи да Бог никада и никада не би предао свог Сина, да је постојао, срамној смрти на крсту; да није Христос страдао на Крсту (видети: Исто 4, 56 / 157), него је уместо Њега разапет други, итд. Мухамеданци такође не верују у постојање Духа Светога – Трећу Ипостас св. Свете Тројице, па стога немају спасоносну благодат Божију, директну благодатну везу између земље и Неба (3) . Њихова религија негира слободу људске воље, уместо тога проповеда суморни фатализам, који има много негативних последица.
Али још увек има људи који су успели да „пошаљу“ Христа на 30 година – у Индију. Тамо је Он наводно „савладао тајне јоге, научио да чини чуда и отишао по свету да проповеда ново учење. Иса, како га у Индији зову, упознат са праксом јоге, лако је успео да падне у стање које се не разликује од смрти, и да устане неповређен након скидања са крста” (4) . Други, без икаквог оклевања, тврде да је Христос „нико други до сам Кришна у својој следећој инкарнацији (према другом тумачењу, Кришнин син)” (5) , а чују се и друге луде тврдње. И ово безумље се шири, јер кнез овога света, ђаво, увлачи у њега и одрасле и децу, одузима последњи разум несрећницима и гура их у бездан греха, покушавајући да уништи лик и прилику Божију у човеку.
Безвременске речи апостола и јеванђелисте Јована Богослова служе нам као спасоносно упозорење : „Ко је лажљивац ако не онај ко пориче да Исус јесте Христос. Тај је антихрист, који одриче Оца и Сина. Сваки који одриче Сина, ни Оца нема; а који признаје Сина, има и Оца.“ (1. Јн. 2, 22-23). И даље: „Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет. По овоме распознавајте Духа Божијег: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је; А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свијету.“ (1. Јн. 4:1-3). И упорно покушавају да нас убеде да су све вере добре, да, иако је Бог Један, до Њега можете доћи различитим путевима… Али апостол Јаков је написао: „Ти вјерујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи вјерују, и дрхте.“ (Јак. 2:19). То значи да нису све вере исте, али постоји једна права вера, Православна, док су друге – демонске.
Улога Цркве у очувању праве вере
Али може се поставити и питање: шта је разлог за несугласице између хришћана који исповедају Исуса Христа, Сина Бога Живога?
Вратимо се Спаситељевим речима којима смо започели наш разговор: „А и ја теби кажем: ти си Петар, и на овом камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати.“ (Мт. 16,18). Да ли би Христос, предвиђајући предстојеће троструко одрицање Петра, могао да га постави овим речима за „кнеза апостола“ или „темеља Цркве“? Пошто је примио благодат Духа Светога, Петар је, као што је познато, остао једнак међу једнакима у чину апостола и чак је једном био критикован од апостола Павла (видети: Гал. 2, 11-21). То значи да су Петрови „не од крви и меса” непоколебљиви темељ Цркве Христове, већ вера коју су исповедали да је Исус Христос Син Бога Живога. Дакле, не може се приписивати непогрешивост људском „крви и телу“, подложним гордости и другим гресима.
У међувремену, управо се то догодило међу католицима и на крају довело до појаве тако познатих појава као што су инквизиција, индулгенција, језуитски морал итд.
Међутим, протестанти, који су били против неких екстрема католика, нису се вратили истини, већ су упали у девијације другачије врсте. Одбацивши Свето Предање Цркве, искуство и ауторитет Светих Отаца и Васељенских Сабора, почели су да тумаче Свето Писмо самостално, својим људским страсним грешним умом, свако у мери своје гордости. Као резултат низа неизбежних унутрашњих подела, ови „демонстранти“ су открили свету безброј вера и деноминација, или, једноставније речено, секти.
Где је излаз? Да ли је могуће решавати постојеће духовне проблеме само законским мерама, ограничавањем утицаја лажних религија и секти? Наравно, данас су такве мере неопходне, али и друге ствари нису ништа мање важне. Неописивом милошћу Божијом имали смо прилику да се родимо на тлу православном, укључени смо у хиљадугодишњу православну традицију, већина нас, по пријему Тајне Крштења, су православни људи. Али да ли смо вредни ове велике титуле и наслеђа? У чему се и колико често открива виталност наше вере? Да ли се ова вера потврђује делима? Уосталом, по речи апостола Јакова, као што је тело без духа мртво, тако је и вера без дела мртва (Јак. 2, 26). Исти апостол нам је на назидање рекао: „Покорите се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу, и побјећи ће од вас. Приближите се Богу, и Он ће се приближити вама. Очистите руке, грјешници, поправите срца ваша, дводушни.“ (Јак. 2, 7-8).
Нека нас Господ избави од двоумља, нека нас учврсти у вери Православној, и нека се са наше земље растерају сва искушења демонских вера! Амин!
Протојереј Павле Бојанков, клирик храма Св. Александра Невског, Минск
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
