Беседа Иве Андрића поводом доделе Нобелове награде за књижевност 1961. године
О причи и причању
Нa хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријаралних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човечијој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тог причања мењају се с временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема.
Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове, прича само себи, у милион варијанти, у паралели са дахом својих плућа и ритмом свог бића, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да превари крвника, да одложи неминовност трагичног исхода који нам прети, и продужи илузију живота и трајања.
Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-убице, нису стигли да се изразе? Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у тами да би преварило свој страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнајемо шта смо учинили, а шта пропустили, шта би требало чинити, а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писаним, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих могао бар наслутити, ако не сазнати, смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађују прошлост или садашњост.
Када је реч о приповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњост и донекле окренути леђа животу. Мислим да се писци историјских приповедака и романа не би сложили с тим и да би пре били склони да признају да сами стварно и не знају како ни када се пребацују из оног што се зове садашњост у оно што сматрамо прошлошћу, да с лакоћом, као у сну, прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и са истим проблемима? Бити човек, рођен без свога знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морaти пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понекад нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.
Тако, и с оне стране црте која произвољно дели прошлост од садашњости, писац сусреће ту исту човекову судбину коју он мора уочити и што боље разумети, поистоветити се са њом, и својим дахом и својом крвљу је загревати, док не постане живо ткање приче коју он жели да саопшти читаоцима, и то што лепше, што једноставније, и што убедљивије.
Како да се то постигне, којим начином и којим путевима? Једни то постижу слободним и неограниченим размахом маште, други дугим и пажљивим проучавањем историјских података и друштвених појава; једни понирањем у суштину и смисао минулих епоха, а други с каприцозном и веселом лакоћом, као онај плодни француски романсјер који је говорио: „Шта је историја? Клин о који ја вешам своје романе“. Укратко, може постојати сто начина и путева којима писац долази до свог дела, али једино што је важно и пресудно, то је дело само.
Писац историјских романа могао би на своје дело да стави као натпис и као једино објашњење свега и то свима и једном заувек, древне речи: „Cogitavi dies antiquos et annos aeternos in mente habui“ (Размишљао сам о древним данима и сећао се година вечности).
Па и без икаквог натписа, његово дело као такво говори то исто.
Али, на крају крајева, све су то питања технике, методе, обичаја. Све је то мање или више занимљива игра духа поводом једног дела и око њега. Није уопште толико важно да ли један приповедач описује садашњост или прошлост, или се смело залетети у будућност; оно што је при том главно, то је дух којим је надохнут његова прича, она основна порука коју људима казује његово дело. А о томе, наравно, нема и не може бити прописа ни правила. Сваки приповеда своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наследних или стечених склонности и схватања, и снази својих изражајних могућности; свако носи моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича.
Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свог времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрованa мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могућно више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничему ако на један или на други начин не служе човеку и човечанству. То је оно што је битно.
