Невесињска пушка представља један од најважнијих догађаја у историји српског народа на Балкану и означава почетак устанка који је касније прерастао у шири покрет ослобођења од Османлијског царства. Устанак је започео 9. јула 1875. године у околини Невесиња, у Херцеговини, када су незадовољни сељаци, пре свега Срби, први пут јасно подигли глас против вишевековне османске тираније и економске експлоатације. Овај догађај није био само локална побуна, већ је запалио варницу која ће се проширити на цео Балкан, што је на крају довело до великих међународних промена.
Узроци Невесињске пушке дубоко су укорењени у тешком положају сељака под османском влашћу. Османлијска империја, која је у другој половини 19. века била у опадању, губила је контролу над својим територијама, а административна корупција и самовоља локалних моћника постајали су све израженији. Људи у Херцеговини, посебно хришћански сељаци, били су изложени страховитом наметању пореза, тешким кулучким обавезама и нехуманом третману од стране османских власти и бегова. Трпећи такве услове, нарочито након што су власти увеле нове порезе и вршиле насиље над становништвом, сељаци су почели да организују отпор.
Током јула 1875. устаници су напали османске јединице у Невесињу, што је означило почетак оружаног сукоба. Ово није био изоловани чин, јер је убрзо читав регион Херцеговине и Босне плануо. Устанак се проширио на друге делове, уз велику подршку српског становништва, али и знатну подршку Србије и Црне Горе. Те две кнежевине, које су већ имале одређени степен самосталности, виделе су прилику да ојачају свој утицај и коначно помогну својим сународницима у борби против турског угњетавања.
Невесињска пушка је убрзо постала симбол не само српског отпора већ и ширег ослободилачког покрета на Балкану. Догађаји у Херцеговини изазвали су талас незадовољства и код других народа који су живели под османском влашћу, као што су Бугари и Грци. Овај устанак је такође био катализатор за веће међународне сукобе. Непосредни резултат Невесињске пушке био је улазак Србије и Црне Горе у рат против Османског царства 1876. године, а затим и избијање Руско-турског рата 1877–1878, који ће коначно довести до ослобођења и независности многих балканских народа.
Међународна реакција на Невесињску пушку и касније сукобе била је значајна. Велике силе тог времена, као што су Аустроугарска, Русија и Велика Британија, увиделе су да је османска контрола над Балканом озбиљно угрожена и да је неопходно интервенисати како би се спречило даље ширење немира. Берлински конгрес 1878. године је директна последица ових дешавања, иако резултати нису у потпуности испунили тежње српског и херцеговачког народа. Ипак, Невесињска пушка је остала трајан симбол отпора и борбе за слободу.
Устанак није успео да одмах донесе ослобођење Херцеговини и Босни, али је покренуо неповратан процес који је довео до значајних геополитичких промена у региону. Аустроугарска је 1878. добила право да окупира Босну и Херцеговину, што је формално значило крај османске власти, али не и крај борбе за независност. Херцеговци су наставили да пружају отпор, а Невесињска пушка остала је дубоко урезана у колективно сећање народа као кључни моменат у борби против тираније.
Невесињска пушка је више од историјског догађаја; она је метафора за снагу и решеност једног народа да се избори за своја права, чак и у најтежим условима. Историјски гледано, она представља прекретницу у српској и балканској историји, која је показала да је народ, ма колико дуго био угњетаван, спреман да се уједини и подигне против неправде када више нема шта да изгуби. Овај устанак није само покренуо низ догађаја који су водили ослобођењу Балкана од османске власти, већ је и оставио трајан утицај на колективну свест и национални идентитет српског народа.