Петар Влаховић Тодоровић Добрњац, човек рођен 1771. у малом селу Добрњу код Петровца на Млави, исписао је нека од најбурнијих поглавља српске историје, оставивши за собом трајни траг у колективном памћењу српског народа. Од младог хајдука до храброг војводе Првог српског устанка, његов живот био је обележен непрестаном борбом, истрајношћу и неспремношћу на компромисе – чак и када је тај инат коштао и њега и његове савезнике.
Петар је био син трговца Теодора Влаховића, а његова породица, пореклом из Црне Горе, стигла је на територију Србије током Велике сеобе Срба у XVII веку. Већ у младости се Добрњац доказао као човек од акције – најпре кроз хајдучку храброст, а затим као неуморни чувар породичног имања и трговац. Но, оно што је Добрњац учинило легендом било је његово учешће у Првом српском устанку.
Карађорђе је добро знао за Добрњчеве способности, па га је већ 1804. позвао да се прикључи устаницима у борби против Турака. Од тада почиње Добрњчева блистава војна каријера, прво као буљубаша под командом Миленка Стојковића, а потом и као самостални војвода. Његова тактичка генијалност у бици на Иванковцу 1805. године, где је иницирао одлучујуће утврђивање српске војске, донела му је место међу највећим војсковођама тог времена.
Но, као и свака легенда, Добрњац је имао и своје трагедије. Сукоби са другим војводама, нарочито с Милојем Петровићем Трнавцем, кулминирали су катастрофалним исходом битке на Чегру 1809. године. Раздор између њих двојице оставио је легендарног војводу Стевана Синђелића, Добрњчевог кума, без помоћи у тренутку када је могла бити пресудна. Тај пораз оставио је неизбрисиву мрљу на српску борбу за слободу.
Иако је Добрњац остао упамћен по својој тврдоглавости и немогућности да се сагне пред било ким, чак ни Карађорђем, био је човек који је умео да људе око себе инспирише и привуче својом харизмом и храброшћу. Вук Караџић га је описивао као рјечитог и шаљивог човека, способног да својим причама заповеда пажњом као да чита из књиге. Иако неписмен, био је уметник речи и вођа који је знао како да придобије људе.
Након пада Делиграда 1809. године, Добрњац је напустио Србију због све дубљих несугласица с Карађорђем, иако се кратко вратио 1810. под притиском Русије. Међутим, поновни сукоб са устаничким врхом га је поново протерао. По слому устанка, Петар је покушавао да обезбеди помоћ за Србе, чак и у Паризу и Петрограду, али безуспешно.
Иако га је руска влада наградила пензијом, Петар се скрасио у Бесарабији где је наставио са трговином и живео до своје смрти 1831. године у Јашију. Његова смрт није била славна, али је за собом оставио мит о непокорном јунаку који је, без обзира на све, до последњег тренутка остао веран својој визији слободне Србије.
„Говорити, а мом к… а Петру Добрњцу, свеједно!“ – ове речи Карађорђа сведоче о Добрњчевој тврдоглавој природи. Иако га је та особина често доводила у невоље, она га је истовремено учинила човеком о коме ће се дуго причати.