„У центру западне културе је симболика Христа и ту је Питерсон у праву. Али његова одбрана Христа заснива се на приступу Христу као архетипу. Мислим да је то фундаментална грешка“
Текст који се налази пред вама представља превод транскрипта треће епизоде подкаста Секуларни Христос: Критика Џордана Питерсона (12. децембар 2021.), у ком је гостовао Шон Макграт, некадашњи католички монах и канадски професор теологије и филозофије на Департману за филозофију Меморијалног универзитета у Њуфаундленду. Шон Макграт је такође и ванредни професор студија религије на Макгиловом универзитету у Монтреалу.
Имајући у виду да је у питању транскрипт усменог казивања, превод је прилагођен писаној форми текста.
Када тражимо секуларног Христа, где почињемо нашу потрагу?
– Мислим да је место где почињемо потрагу популарна култура, популарни медији, друштвене мреже, Јутјуб. Тражимо људе који говоре о Христу или помињу хришћански симболизам. Мислим да ту постоје три личности које се истичу: Џордан Питерсон, Славој Жижек и Ричард Рор. Сва тројица имају мноштво пратилаца и сва тројица су веома заинтересована за хришћанске симболе, али са потпуно другачијим намерама и потпуно другачијим исходима. Да почнемо од Питерсона.
Џордан Питерсон ми је привукао пажњу тако што су ми студенти стално говорили да га послушам, јер су ме чули да током часова говорим ствари које су им звучале као његове. Питерсон је заиста подигао стандард у смислу нивоа интелектуалне дебате у популарној култури. Сетите се само његове дебате са Славојем Жижеком (видети овде). Шта год иначе мислили о њој, дебати која се одиграла пре неколико година у Торонту, то је био изванредан моменат када је напуњена спортска дворана људима који плаћају четрдесет-педесет долара по карти, да чују два човека који причају о наслеђу марксизма, о теологији „смрти Бога“. То је било сјајно подизање стандарда. У том смислу могу да изразим само позитивно мишљење.
Такође, Питерсоново виђење инстинктивне религиозности са којом је ушао у све ово – написао је књигу под насловом Мапе значења (Maps Оf Meaning), где је у суштини изабрао веома стару и не тако радикалну тему која каже да су људска бића природно религиозна, и да се наша природна (урођена) религиозност испољава у симболима и архетипима који се изнова јављају. Дакле, Питерсон је дошао до те тезе средствима клиничке психологије и тако учинио свој допринос. Лично верујем да постоји религиозни инстинкт у људима, верујем да је религија неодвојиви део људске природе. Једноставно, мислим да Питерсон верује, попут Карла Јунга и осталих, да је Христос још један архетипски израз инстинктивне религиозности. Христос је архетип Запада, и мислим да је он зато заинтересован за Христа.
Питерсон је заинтересован за све елементе западне културе. У одређеном смислу, он је бранилац западног колонијалног наслеђа насупрот свима који то наслеђе критикују. У центру западне културе је симболика Христа и ту је у праву. Али његова одбрана Христа заснива се на приступу Христу као архетипу. Мислим да је то фундаментална грешка. Не зато што нам је забрањено да мислимо на тај начин, можемо да мислимо на који год начин желимо, не морамо сви бити хришћани, али мислити о Христу као архетипу значи не мислити о Христу уопште. То је семантичка грешка. Христос који је само још једна инкарнација божанског принципа уз бескрајан број других – Буда, Кришна, итд. – није Христос. Другим речима, то у суштини не припада симболу да је Христос јединствен. Христос који није јединствен, који није конкретно универзално, како то каже Хегел, није Христос. Христос је „скандал“ и Догађај управо због своје јединствености. Због тога је јеврејски контекст тако важан: „Нећеш имати богова до Јахвеа, и нећеш изображавати слике Јахвеа“. Зато су Јевреји себе доживљавали као заједницу одвојену од пагана, који су чинили цео свет ван јудаизма. Управо зато што нису имали мноштво богова, нису имали архетипски однос према божанском. Имали су однос према јединственом божанству које је Бог читавог универзума. Тај Бог је из одређених разлога одабрао њих и открио им се. Открио им је ко је Он. Стога Јевреји не знају ништа о Богу, о Јахвеу, док им то Јахве не открије.
Јевреји немају колективно несвесни, архетипски приступ Јахвеу, као што немају ни филозофски пут до њега. Откривење је у центру јеврејске традиције. И онда јеврејска традиција долази до овог поглавља у хришћанском догађају – догађају Христа можемо рећи – у коме неки Јевреји и Грци објављују да се Јахве оваплотио у свет. Трансцендентни, сасвим недоступни Бог, који нам је био толико непознат, толико стран нама самима да га нико не може погледати и преживети. Како каже Мојсије, није било дозвољено изговорити Његово име. Бескрајни Творац појављује се сада међу својим створењима као један од њих, на једном месту и у једном човеку. То је Христос. То је Догађај. Дакле, не можемо причати о Њему као архетипу уколико ћемо и даље говорити, у најмању руку, о Павловом Христу.
Останимо још мало на Питерсону као водичу ка хришћанству и томе где он застрањује. Можете ли још мало на ту тему? Мислим, он сâм доста говори о томе. Он је направио целокупне студије Библије на Јутјубу, где пролази кроз Библију од почетка. Он посматра Библију на одређен симболичан начин.
– Гледао сам неке од тих тумачења и веома су добра. Наравно да је Библија пуна архетипа. Као што знате, Библија није једна књига. То није један монолитан текст. Она је скупина историјских текстова. Пуна је разних ствари. Пуна је поезије и историје. На самом крају имамо допуну која је Нови завет. Стога не можемо говорити о Библији као о простору архетипских значења или колективно несвесне сликовитости. То би било апсурдно. Чак и хришћанско откривење у тренутку када бива исказано од стране Павла и писаца јеванђеља, на делу је несвесно. Ми поседујемо само људски језик, стога уносимо људски симболизам у откривење како би изразили откривење. Тако смо назвали Христа логосом – Речју која постаде тело. Тај термин „логос“ био је термин у широкој употреби у хеленистичкој филозофији религије тога времена. Павле, Јован, као и остали користили су језик који је био разумљив паганским слушаоцима.
Дакле, не желим да кажем како хришћанство нема везе са колективно несвесним, кажем да постоји логика овог појединачног симбола, симбола Христа, који од нас захтева да га схватимо као јединствен догађај. Овде се не ради само о хришћанском тријумфализму. Уколико би Питерсон био на овом трагу, видео би да многе од ствари које га фасцинирају када је реч о Западу – на пример, наше поимање историје, поимање прогреса, тежња да радије мењамо свет него да пристанемо на њега као на вид вечног поретка, значај који дајемо личности и неумањивој индивидуалности личности, као и доктрина људских права – све ово је повезано са логиком симбола Христа као јединственог догађаја. Добро је да Питерсон приводи своје јутјубере Библији. Како то може да буде лоша ствар?
Али на крају, чини се да је Питерсон поклоник нечега што можемо назвати филозофијом људске потенцијалности (philosophy of human potentiality), коју бих желео да раздвојим од филозофије људске немоћи (philosophy of human poverty). Мислим да је филозофија људске немоћи оно што видимо у Павловом писању, које је у срцу хришћанске поруке, а не филозофија људске потенцијалности. Њуејџ, као и алтернативни религиозни покрети, велнес култура – све је уврежено у филозофији људске потенцијалности, што је поприлично супротно филозофији људске немоћи.
То ме је подсетило на нешто што сам читао, где се каже да нема благодати у свету Џордана Б. Питерсона.
– То је стога што у филозофији људске потенцијалности не постоји потреба за благодаћу. Све што је потребно је буђење, тренинг и поучавање. Треба само да се ослободимо својих илузија. Треба да превазиђемо своје пројекције. Све је у нама. Ми смо божански. Ми смо божански у смислу да у обичној свести мислимо да нисмо, али наша обична свест је илузија. Она је трик који наш ум спроводи над нама. Па тако се можемо користити различитим техникама да то исправимо, на пример јогом или медитацијом. Можемо једноставно доживети искуство просветљења, и онда то што нам се чини потврђеним бива нешто што је било потврђивано изнова и изнова у свим светским религијама и кроз све векове, практично све до хиндуизма, а то је: Браман је Атман, Бог је душа и душа је Бог. То је филозофија људске потенцијалности и дубоко је супротстављена Павловом хришћанству, зато што у Павловом хришћанству имамо супротно. Имамо тврдњу да ниједно људско биће није потенцијално божанско. Људско биће је заправо пало биће. Уколико филозофија људске потенцијалности каже да имамо све што нам је потребно, да смо у суштини божански и да је само потребно буђење, филозофија људске немоћи каже супротно. Не можемо и нећемо својим трудом достићи обожење. Оно што је потребно јесте неки вид Божије интервенције.
Једноставно, постоје две доминантне филозофије религије у људској историји, и оне су супротстављене једна другој. Ове две филозофије се не везују за главне религије, оне прожимају све религије. Не можемо рећи да целокупни хиндуизам кореспондира с филозофијом људске потенцијалности, или да целокупно хришћанство кореспондира с филозофијом људске немоћи. Тачније, ми видимо њихово присуство свуда. Дефинитивно не постоји стабилан корен филозофије људске потенцијалности у хиндуизму, посебно у Веданти. Фундаментална порука Веданте каже да је наша индивидуална свест, свест о нашем сопству као коначном, као ограниченом, као – бивање ка смрти, како то каже Хајдегер – илузија зато што смо ми у суштини Брамани. Наша душа је божанство и тај однос би требало доживети у недвојственој мокши[1], у искуству трансформације. То су веома старе ствари које воде порекло још из Упанишада. То није цео хиндуизам. Та идеја о буђењу потиснуте и суштинске божанствености људске индивидуе је сада веома раширена у нашој култури и многи људи јој се приклањају јер им она помаже да се одбране или спасу од негативног и мизантропног хришћанства у којем су одрасли.
Такође постоје утицаји ове друге филозофије у Индији, филозофије људске немоћи, која свакако има своје корене у хришћанству и његовим кључним текстовима. Порука је да не можемо и нећемо сопственим трудом достићи обожење. Ми смо пали. Потребна нам је Божија интервенција. Дакле, то је песимистично, то је трагично, али из тога произилази филозофија спасења која потврђује да је Бог интервенисао и спасао нас из нашег палог стања. Чућемо наговештаје тога у хиндуизму, на пример у бакти јоги, где је читаво тежиште пребачено на Бога као нашег спасиоца. Чак и у будизму, у шин будистичкој традицији која је део махајана традиције. Идеја каже да је его тако дубоко утиснут у нашу психу да ми заправо не можемо веровати себи, нашој сопственој жељи за просветљењем. Ми ћемо је преокренути у нешто друго и стога се треба потпуно ослонити на друге силе, треба призвати Амита Буду да нас спасе од нас самих.
Дакле, ту имамо истицање немоћи које је заиста изворно у Павловом хришћанству. Ту имамо филозофију људске немоћи заиста наглашено исказану. За Светог Павла ми смо потпуно изгубљени без Божијег дела које нас спасава у Христу. Нема наде за нас без Христа. Потпуно смо осуђени на пропаст без Њега. То што примамо у Христу је чист дар. И зато Павле стално говори својим ученицима да се не узносе због благодати која им је поверена да познају доктрину спасења. Он ће им рећи: „Шта имате што вам није дато? Шта вас чини тако важним?“. Павле лично никада не прича као неки хиндуистички мудрац који је кроз напор и технику дошао до неког поимања. Пре ће бити као да га је нешто задесило. Био је на путу крећући се у супротном смеру када му се Христос јавио. Стога то истицање интервенције, директне Божанске интервенције у људску ситуацију која се креће у потпуно погрешном смеру – то су најстарији делови Новог завета.
Управо размишљам о супротности измећу немоћи и потенцијалности. Јесу ли оне дубоко повезане, или су тако јасно одељене једна од друге? Да ли се ради о тако јасном резу као што га сада описујете?
– Јесте у питању јасан рез, у праву сте. Постоји решење ове дихотомије које се налази у недуалном[2] односу између њих. Заправо, то се и добија у ефективном мистичком хришћанству. Ми смо без Бога очајни, осуђени на пропаст, изгубљени, како то Лутер каже. Оно што зовемо истином је заправо лаж. Оно што називамо добрим је заправо зло. Лутер не верује у инстинктивну религиозност људских бића, или уколико би рекао да постоји нешто инстинктивно религиозно у људском бићу, то би било инстинктивно идолопоклонство, тј. да оно што зовемо Богом није Бог или нам се Бог јавља у супротној форми као распети дрводеља на римском крсту. Али поменута интервенција није нешто што остаје унутар нас. Наравно, то је мистичка интервенција, то је такође централно за Светог Павла и то је место где се Ричард Рор враћа на космичког Христа из Посланице Колошанима; на то да је догађај Христа преобразио људску природу. Биће које је било пало и које је зависно од лажног је сада спасено биће. Христос је сада иманентан прицнип људске природе. Али свакако, Христос није људски потенцијал. Христос је Дар, иако је сада неодвојиви део онога што јесмо.
Павле је јасан када каже да нису само они који чују јеванђеље преображени – преображени су сви. Без обзира на то да ли смо одрасли уз Павлове посланице или рецитујући мантре у тибетанском манастиру – преображени смо. Сада смо део Христа. Дакле, по свом пореклу ове две филозофије су супротстављене једна другој. У искуству спасења оне су неидентичне и неупоредиве. Зато мислим да се ове две филозофије такође додирују у, на пример, Махајана будизму. Мислим да ћете у аутентичним зен сатори искуствима видети изразе овога. Такође, видимо да постоје људи који једнострано нагињу једној или другој страни. Видимо, посебно у њуејџу, врсту једностраног истицања људске потенцијалности. „Све је добро“, „Не постоји ништа зло, све је у начину на који мислимо о стварима“ и сличне изјаве. „Све је пројекција“. Такође видите, посебно у хришћанском свету, али исто тако и у јеврејском и муслиманском – неочекивано негативан став према људској култури и људском бићу, као да то није фундаментално промењено.
Нисам стручњак за Питерсона. Хтео сам само да се осврнем на тему Христа као архетипа. Та теза је фундаментално нехришћанска. То је исто тако и у сржи дела Карла Јунга. Јунг заправо не говори у хришћанском регистру када афирмише Христа као израз архетипско несвесног, као израз колективно несвесног у ком, као што знате, ништа ново не може да се деси. Тај вечнопостојећи слој знања, увида и мудрости изражен кроз религиозну симболику који нам сваког еона шаље слику и који је Западу дао слику Христа. То није хришћанско учење. Њему је, наравно, дозвољено да то каже, али ми то не смемо помешати са јеванђељем. То је заправо израз филозофије људске потенцијалности и зато је то тако популарно у савременој култури.
Никада не бих рекао да нема благодати у свету Џордана Б. Питерсона. Благодат је свуда и увек је победоносна, па тако и у случају Џордана Б. Питерсона. Нема сумње да га је она извукла из депресије. Треба одвојити оно што се заиста догађа – и сада говорим, наравно, као хришћански теолог и тако ћу увек говорити о томе – од онога што бива представљено у језику којим одређени људи говоре о религиозном, психолошком итд. То су две различите ствари.
Мислим да се изјава како нема благодати у свету Џордана Питерсона не односи на њега лично, него на свет који он описује и на начин на који о њему говори. Очигледно је он помогао многим људима да поново пронађу снагу и осећање јединствености или свест да су у могућности и да могу да се постарају за свој живот и да имају могућност избора у истом. Мислим да је урадио невероватну ствар за многе људе. Али када је реч о благодати или када је реч о покоравању нечем изван индивидуалних потенцијала, тада он не говори у том маниру. Можда је тешко написати књигу о томе. Он је написао књигу 12 правила за живот (12 Rules for Life), и сада је написао још једну у којој се налази још правила…
– То је кључно, стога што филозофија људске потенцијалности захтева технику. А на супротној страни, филозофија спасене немоћи једноставно може бити трагична. О томе говори Жижек успут речено, о људској немоћи без спасења – што је далеко ближе хришћанству него што бисмо очекивали. Али филозофија спасене немоћи не нуди технике. Не нуди правила. Говоримо о Павлу који се обраћа Јеврејима који су опседнути чувањем закона [правила]. То није важно, правила нису важна – овде је реч о благодати. Уколико желиш да се придржаваш правила, слободно, придржавај се – али се не претварај да те придржавање правилима чини бољим или ти омогућава да напредујеш у познању божанства због неке методе коју примењујеш. Не постоји метод ка благодати. Благодат је присуство бесконачног у коначном свету.
С тим у вези се ово односи и на питање медитације и контемплације. Сматрам себе контемплативним хришћанином, и ту сам поприлично уз Ричарда Рора у овом смислу. Али треба једну ствар истаћи када је у питању контемплативно хришћанство – оно није налик контемплативном будизму или контемплативном хиндуизму. Наравно, у многим аспектима контемплативне традиције имају доста тога заједничког, али постоји једна ствар у вези контемплативног хришћанског пута која је јединствена и која гласи да је то пут без технике. Метод није неопходан. Није потребан посебан вид јоге. Уколико јога помаже – практикуј је! Али можда је шетња шумом место где ћеш чути Божији глас. Можда мораш да изађеш и ставиш се у службу својој заједници док не будеш сасвим исцрпљен. Све то не прави никакву разлику, зато што не покушавамо да преобразимо нашу свест путем методе. Ми заправо покушавамо да примимо Дар који је већ дарован и који је увек активан – а то је благодат Христова која спасава свет на римском крсту.
________________________________________________________________________________________________
Упутнице:
[1] Мокша (санск), „ослобођење“ из вечног тока збивања (в. самсара), крајњи циљ сваке мудрости у индијској филозофији. Мокша је појам супротан карману, тј. моралној детерминисаности делатношћу (Vladimir Filipović i dr, Filozofijski rečnik, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1989, 215).
[2] Недуалност (санск. адваита = „не-два“), веровање да су дуализам и дихотомијa феномени илузије, да се појмови као што су ум и тело могу разликовати иако нису заиста одвојени (Wiktionary, https://en.wiktionary.org/wiki/nondualism).
