Мајк Помпео, бивши амерички државни секретар и Дејвид Урбан, саветник у кампањама Доналда Трампа 2016. и 2020. године, коаутори су чланка у ком се разматра шта може бити спољна политика републиканске администрације уколико Камала Харис доживи пораз на председничким изборима. Поред Блиског истока, у центру пажње је, разумљиво – Украјина.
Шта се предлаже као Трампова политика према Украјини? Или још тачније: према Русији?
Са једне стране, предлаже се успостављање „стварних санкција Москви“. Мере које примењује администрација Џозефа Бајдена делују добро на папиру, но оне нису довољне. Рецимо, из санкционог пакета изузете су руске банке чије су трансакције повезане са енергетским сектором. А захваљујући извозу енергената, руска економија и даље бележи пристојне резултате.
Са друге стране, Украјини треба понудити пројекат о зајму и најму (lend-lease) вредан вртоглавих 500 милијарди долара. Укратко, уместо да се Кијев помаже новцем америчких пореских обвезника, треба му понудити онолико колико може да повуче из овако конципираног пројекта за непрестане куповине америчког наоружања.
Када се оконча сукоб повучено ће Кијев враћати или ће се то компензовати из замрзнутих руских средстава у западним банкама. При томе, нужно је укинути сва ограничења у погледу врсте оружја које Украјина може да набави и користи.
Паралелно са тим, нужно је повећати капацитете америчког војно-индустријског комплекса и тако послати поруку Русији и Кини да нису дорасли такмаци на овом пољу, али и присилити европске чланице НАТО да своје војне буџете подигну на три посто бруто друштвеног производа.
Трамп не жели неуспех спољне политике
Према ауторима, „последње што господин Трамп жели у другом мандату јесте неуспех његове спољне политике који би одвукао пажњу са прокламоване унутрашње агенде и наспрам ког би и неуспешно повлачење господина Бајдена из Авганистана изгледало као успех.“
Из компаративне политике узимају се примери добрих резултата када су САД поступале слично, од позајмица Великој Британији током Другог светског рата до непризнавања територијалног интегритета Совјетског Савеза над три балтичке републике. Дакле, ако Трамп не помогне на овакав начин Украјину, доживеће неуспех!
Предлози су уследили после тврдњи изнетих у појединим америчким медијама (позивањем на поуздане изворе) да се Трамп припрема за решавање Украјинске кризе „у року од 24 сата“ након што поново уђе у Белу кућу.
То решавање значило би давање гаранција Русији да се НАТО неће ширити на Украјину и Грузију, али и „приморавање“ обе стране на преговоре о промени границе.
Јер, како је један од „поузданих извора“ нагласио, Трамп сматра да у неким деловима Украјине „живе људи који немају ништа против да буду део Русије.“ Још се додаје да он ово види као излазно решење пошто тако обе стране „желе да сачувају образ“.
Нерашчишћени односи са Зеленским
Директно, од Доналда Трампа нису се чули било какви детаљни предлози. Он је у познатом интервјуу Илону Маску говорио како је Владимир Путин „добар преговарач“ и да Украјина нема „добре изгледе“ у сукобу са Русијом. Осврнуо се на недостатак људства у украјинским снагама, подвлачећи како се мобилизација свела „на коришћење младих и веома старих људи за борбу“, те додајући како су Руси победили и Наполеона и Хитлера.
При томе, бивши а могуће и будући амерички председник има доста нерашчишћених рачуна са Владимиром Зеленским, а што се показало током његовог првог мандата. Дакле, иако нема детаљних предлога, поприлично је јасно на коју страну он „нагиње“.
Међутим, баш због недостатка детаљног предлога остаје отворен простор за различите интриге. Оно што се појављује у медијима можда је заиста засновано на веродостојним и поузданим изворима, а можда се ради о још једној пропагандној операцији која ће тек показати резултат у финишу кампање? Могуће је и да се овако врши притисак на Трампа како би се коначно изјаснио и тако фокус кампање пребацио са унутрашње политике, на ком убедљиво доминира, на тему Украјине – где би се сусрео са оркестрираним нападима читавог низа организанових интересних група.
Уосталом, притисак на Трампа врши се и предлогом Помпеа и Урбана. У војно-индустријском комплексу свакако ће подржати идеју о упумпавању нових 500 милијарди долара у тај сектор, као и иницијативу да се приморају европске земље да повећају трошење за војне намене за још 50 посто (са 2 на 3 посто бруто друштвеног производа).
У банкарском и енергетском сектору свакако ће подржати идеју о проширивању санкционих мера и отежавању пословања руских компанија, пошто се тако стварају услови на светском тржишту за веће учешће америчких компанија. У америчкој корпоративној демократији то уопште нису безначајне ствари. Може ли се Трамп одупрети том организованом притиску у ком учествују и његови дојучерашњи сарадници?
Неспорно, очекивања од потенцијалне победе Доналда Трампа на предстојећим председничким изборима велика су у неким деловима света, иако она није извесна. Међутим, и страховања од Доналда Трампа такође су велика, пре свега у „трансатлантској заједници“. Брину због тога у Сједињеним Државама, брину у ЕУ, Канади…
Повратак Доналда Трампа угрозио би многе интересе, па и оне везане за Украјину. А ти интереси у Украјини не тичу се само геополитике и међународне безбедности, већ и пласираних стотина милијарди долара и пратећих екстрапрофита који се „ратним бизнисом“ остварују.
Због тога треба очекивати и да ће Трамп имати противнике брзог окончања конфликта у Украјини и у свом непосредном окружењу.
Напослетку, до избора још има времена. Сасвим довољно да се искористе разни механизми и средства за еслалацију бројних криза. Очигледно је и да Владимир Зеленски користи то време за увођење конфликта у нову фазу, након чега би се Трампу оставио ужи маневарски простор за било какве договоре са Путином.
Док је Трамп у кампањи фокусиран на унутрашња питања, његови противници граде нове околности на међународном плану. Околности којима ће се он, у већој или мањој мери – морати прилагођавати.
