Одлучан, фокусиран поглед који иде у даљину је вероватно најпознатија профилна фотографија, макар када је у питању српски војник и Први светски рат.
Настала је пре 110 година. На фотографији се види извиђач Драгутин Матић „око соколово“ који негде на Дрини, помно прати непријатељска кретања, а чији поглед симболизује будност, озбиљност, преданост и који као да поручује „неће проћи“.
Настала на Дрини, а захваљујући филму „Марш на Дрину“ из 1964. године је пола века касније спасена од заборава, када је Костадинка Савић из Ниша видела насловницу грамофонске плоче са музиком из филма и препознала Драгутина из Калетнице код Гаџиног Хана.
Купила је плочу, послала му је у дом, изненадила и обрадовала Драгутина, српског хероја из Балканских и Првог светског рата, који је убрзо постао симбол једне армије, периода али и народа .
Јунак Драгутин је на бојном пољу одликован са два Ордена Карађорђеве звезде и три Ордена Белог орла. Све ордење је нестало када су 1941. у Другом светском рату Немци дошли у село, а Драгутинова жена Круна сва војничка одликовања и документе ставила у сандук и закопала у песак поред оближњег потока. Међутим, како је причао син, пала је велика киша и однела сандук са свим.
Драгутин је „под опасачем“ провео девет година. Као војник две, а као ратник седам. Рођен је 1888. године у Калетинцу, општина Гаџин Хан, на обоцима Суве планине, као најмлађе чедо оца Пеше и мајке Невене. Чувао је козе, овце, обрађивао земљу. Није ишао у школу, али је био писмен. Описменио се у војсци у коју је отишао 1910 године.
Регрутован је као коњаник, службовао је у Београду на Сењаку. Причао је да је тада упознао принца Ђорђа Карађорђевића за кога је причао да је шашаво храбар. Војску је служио две године и таман када се надао повртаку кући у цивилство, десио се Први балкански рат. У оба Балканска рата, војник Матић показао је велику храброст.
По избијању Првог светског рата 1914. Драгутин Матић по трећи пут одлази на фронт. Због показане храбрости и одважности, током Церске и Колубарске битке, војне власти су му повериле задатак извиђача. И управо када је настала чувена фотографија, Матић је био у улози извиђача.
Српска шајкача и турски огртач од камиље длаке
На приложеној фотографији војник Матић на глави има српску шајкачу, а обучен је у војнички шињел. Наоружан је пушком с бајонетом. Осим тога, на себи има и одевне предмете које су носиле друге војске.
Официр старе југословенске војске Предраг Јечменица истиче „да војник Матић на себи има и део војничке опреме коју је носила турска војска. То је једна врста војничког огртача тзв. бешли, који су носили турски војници. Израђиван је од камиље длаке и служио је за заштиту од хладноће, кише и ветра”.
По свој прилици, то је део ратног плена српске војске из Првог балканског рата.
Прешао је Албанију, пробијао Солунски фронт и као ослободилац се вратио у Србију. Из војске је демобилисан тек 1919. године. Његов син је тада имао 11 година, девет више него када је тата кренуо у војску и дошло је време да се њих двојица упознају.
По повратку, вратио се својим свакодневним пословима. Бавио се землјорадњом, а ишао је и у печалбу радећи као циглар и ћерамџија – ћерамидама су се покривали кровови кућа, у питању је претеча црепа.Једно време био је чувар градилишта својих рођака Матића у Београду.
Сопствене ратне заслуге никада није истицао, нити је од државе тражио било какву привилегију и бенефицију. Напротив, скромно је истицао „да је то била само његова обавеза према своме народу и отаџбини“.
„Поуздан и драгоцен“
Антоније Ђурић у својој књизи “Солунци говоре” на чијим корицама се налази Матићева фотографија, пише:
„Драгутин Матић, коњаник и пешак, није марио за науку и студије, није знао шта је то психологија, он је једино знао да се неопажен привуче непријателју, да га преброји, види како је наоружан, да се затим неопажен врати на положај и о томе обавести своје старешине… Сваки његов извештај био је поуздан. И драгоцен. И није чудо што су му старешине, командир чете поручник Александар Мијалковић, командант баталјона капетан Владимир Пешић и командант пука Милић Милићевић, поверавали само оне задатке у којима се исполјавају сналажлјивост, мудрост, лукавство, срчаност…“.
Између два светска рата Драгутин је био кмет у свом родном селу. Уживао је велико поштовање народа свога краја и биран је за општинског одборника. Његовим заузимањем изграђен је тридесетих година 20. века у Калетинцу, сеоски водовод који и данас служи.
Цео свој радни и животни век провео је у родном Калетинцу. Крајем децембра 1969. се разболео. Из војног гарнизона у Нишу на Суву планину је послат војни хеликоптер са лекаром по њега. Међутим, лекар је заклјучио да Драгутин Матић не би издржао пут до болнице. Умро је два дана касније, 1. јануара 1970. године у 82. године живота.
Најмлађи Драгутинов син, Благоје Матић дуго година је био дописник листа „Политика” из Ниша. Написао је књигу о своме оцу „Мој отац, Око соколово„.
Драгутину Матићу подигнут је споменик на тргу испред општине Гаџин Хан. Споменик је откривен 1998. године.
„Имате само Србију“
Породична кућа Матића од пре две године је музеј. Она је реконструисана тако да је јој је враћен изглед са почетка 20. века. Свечано је отворена јуна 2022. године.
На отварању је био Драгутинов потомак Живорад Матић који памти деду као веома строгог, веома дисциплинованог и човека који је знао шта да ради.
„Са 70 и нешто година је био председник (месне заједнице) села, он је довео воду коју село сада користи. Био је у војсци у коњици и јахао је у раме уз раме са кнезом Павлом. Питали смо га често „деда, како је било све то“, а он нам одговарао „давно то беше, дете, заборавио сам“. О рату никада није желео да прича, али је увек говорио „будите паметни и свесни, имате само једну државу, имате само Србију““, рекао је том приликом Жика Матић.
Иницијативу за обнову куће поднео је Власта Станисављевић из Сафари клуба Ниш, а каже да ће учинити све да ова кућа не буде важна само селу, него свима који желе да нешто науче, али и одају почаст великану.
Тренутак забележио руски фотограф
Фотографију је снимио руски фотограф Самсон Чернов. Он је са 25 година дошао као дописник руских новина у Србију да „покрива“ Први балкански рат.
Адреналин, рад на терену и стална опасност, али и храброст и дух народа мора да су се много допали младом фотографу, јер је и после рата решио да остане у Србији, где је дочео и Први светски рат.
Самсон Чернов је уз Ристу Марјановића био најпродуктивнији ратни фотограф
Марш на Дрину
Композиција „Марш на Дрину“ је доживела велику славу. Такође је обрађивана неколико пута, а најпознатије су оне групе Шедоуз (Схадоwс) који су обрадили инструментално и Пети Пејџ (Пети Паге) која је убацила и (своје) стихове и преименовала Марш у песму Дрина – Литтле солдиер боy.
