Две трећине казне за ратне злочине одавно је одслужило неколико Срба, али су још у затворима јер их Резидуални судски механизам, наследник Трибунала, не пушта на слободу јер сматра да се још нису рехабилитовали. У европским казаматима још 16 Срба броји дуге затворске дане робијајући своје хашке казне. Прошло је три деценије од првог суђења Душку Тадићу пред Хашким трибуналом, a изречено је укупно 1.138 година затвора оптуженицима српске националности. Многи одавно нису живи. Неки су издржали казне и вратили се својим домовима. Ових 16 заточених Срба данас су углавном у позним годинама, лошег су здравља, а због ранијих искустава са лекарима под контролом Трибунала оправдана је сумња да не добијају најбољу медицинску помоћ.
Контроверзни суд затворио је своја врата 2017. године, а хашку (не)правду сада дели такозвани Резидуални судски механизам. Неки од Срба који су и даље у затвору одавно су издржали две трећине досуђених казни, али их тај судски механизам не пушта иако је превремена слобода предвиђена правилима суда. Наводно, још се нису рехабилитовали. Неки су на слободи јер је суд, након што се уверио да су неизлечиво болесни, нашао да за пуштање из затвора постоје хуманитарни разлози. Преосталима време пролази у нади да ће једном прочитати реч „одобрено” када суд размотри њихове молбе за превремени отпуст.
Четворица од њих осуђена су на доживотни затвор и могу се надати још само да ће их Хаг пустити да остатак живота проведу у неком затвору у својој земљи. Српске власти боре се већ више од деценију и по да се нашим држављанима допусти таква могућност, пре свега зато да би се њиховим породицама олакшале посете и да би их наши лекари лечили. Тужилац Серж Брамерц се томе противи јер сматра да политичка клима у нашој земљи није повољна, пошто се у Србији ратни злочинци третирају као хероји.
Хаг с поносом истиче да је, процесуирајући 161 особу, променио однос према ратним злочинима на Балкану и утврдио индивидуалну кривичну одговорност, судећи највишим државним функционерима, војним и полицијским старешинама и појединим нижерангираним официрима. Заправо је, порицањем српских жртава и осудама углавном само српских ратних злочинаца, можда и пресудно допринео да до помирења балканских народа још дуго не дође. За најтеже ратне злочине над Србима нико у Хагу није осуђен, иако су виновници били у ћелијама Схевенингена. Српско правосуђе води истраге у случајевима где су страдале српске жртве и расписује међународне потернице за осумњиченима, али их судије у Европи и региону пуштају на слободу и одбијају да нам их изруче. Тако је недавно суд у Скопљу пустио припадника ОВК Рамаданија. Брамерц, нити било ко из добро плаћене хашке бирократије, не жели да види да је и то део наслеђа и неће признати да је Трибунал тиме што је осудио само Србе, а ослободио Готовину, Харадинаја, Орића и друге, против којих је било много доказа, заправо ојачао националистички однос према кривцима и жртвама у читавој бившој Југославији.
Док чува осуђене Србе у затворима далеко од Србије, хашки суд чува и сврху свог постојања и све оно што уз то иде. Разматрајући молбу Ратка Младића, осуђеног на доживотни затвор због геноцида у Сребреници, да због тешке болести и језичке баријере у разговорима са лекарима, буде пребачен у Србију, председница судског механизма Грасијела Гати Сантана утврдила је да је он до сада издржао 13 година затвора. Оценила је и да Младић још није достигао праг прихватљивости за пуштање на превремену слободу. С друге стране, хашки осуђеници могу служити казне само у земљама са којима Трибунал има уговор, подсетила је Гати Сантана, закључивши да због тога Србија не може бити опција. Зато Младићев допис третира као молбу за пуштање на слободу из хуманитарних разлога.
Председница суда има дискреционо право да одобри такву молбу, али је у образложењу става којим је одбила Младића навела да се уверила да му лекари притворске јединице у Хагу пружају помоћ каква му је потребна и да његово стање пажљиво прате. У њеној одлуци стоји још и да се консултовала са другим судијама које су, како наводи, искрено забринуте за судбину оних који су осуђени на дуготрајне казне затвора. Радован Караџић, бивши председник Републике Српске, издржава казну од 40 година затвора у Енглеској, на острву Вајт. И он је лошег здравља. Недавно је поднео тужбу против државне секретарке за правосуђе јер сматра да се према њему нечовечно поступа и да му је забрањено да комуницира на матерњем језику и у ћелију унесе лаптоп.
У затвору у Немачкој, Властимир Ђорђевић, бивши високи функционер МУП-а Србије, осуђен због злочина на КиМ, издржава казну од 18 година затвора. Две трећине одавно је издржао. Иако је признао да је учествовао у прикривању злочина када су тела убијених Албанаца пребачена у Батајницу, негирао је да је учествовао у убиствима. Хаг још није уверен да је прихватио одговорност за своје поступке и пуни обим кривице. Генерали Војске Републике Српске Станислав Галић и Вујадин Поповић издржавају казне доживотног затвора у Немачкој. Галић је осуђен због опсаде Сарајева, а Поповић због геноцида у Сребреници. У Немачкој је и Драгољуб Кунарац, осуђен за системска силовања и спаљивања муслиманских цивила из Фоче и Вишеграда на 28 година затвора. Две трећине казне издржао је још 2016. године, али суд не верује да се поправио.
У Француској казну од 40 година затвора издржава лекар Миломир Стакић. Био је на челу кризног штаба када су у Приједору формирана три злогласна логора за муслимане. Изречена му је најпре доживотна робија, али му је после жалбе казна ублажена. Доживотну казну у Естонији издржава Милан Лукић, вођа паравојних формација „Белих орлова” и „Осветника”, који је убио више од стотину муслиманских цивила, спаљујући живе цивиле, жене и децу, у затвореним кућама. Његов рођак Средоје Лукић, припадник тих јединица, осуђен је на 30 година затвора и казну издржава у Норвешкој.
У затвору у Естонији је Милан Мартић, политички вођа Срба у Хрватској, који је осуђен на 35 година затвора због злочина над Хрватима, као и Драгомир Милошевић, генерал Војске Републике Српске, који издржава казну од 29 година затвора због кампање снајперског и артиљеријског терорисања грађана Сарајева. Генерал Небојша Павковић, бивши начелник Генералштаба, осуђен је због злочина над Албанцима на КиМ на 22 године затвора. Иако је одавно издржао две трећине те казне, судски механизам сматра да није испунио услове за превремено пуштање на слободу јер је у више интервјуа које је дао из затвора и у књигама које је објавио пласирао „лажни и пресуди супротан наратив” о злочинима на Косову. Финске власти оцениле су његово понашање као беспрекорно, али судски механизам у Хагу није уверен да се рехабилитовао. Заједно са Павковићем били су осуђени војни и полицијски функционери Сретен Лукић, Никола Шаиновић, Драгољуб Ојданић и Владимир Лазаревић и сви су били пуштени на превремену слободу, после две трећине издржане казне.
У Финској је, под сличним образложењем, и генерал Војске РС Радивоје Милетић, осуђен на 18 година затвора, за злочине након ослобађања Сребренице и Жепе, који је одавно испунио услов да се нађе на слободи. Генерал Радислав Крстић, осуђен на 35 година затвора због геноцида у Сребреници, више пута је тражио да буде пуштен из затвора у Пољској јер је и он издржао две трећине казне. Извинио се жртвама и рекао да прихвата одговорност и да се каје. Крстић је био нападнут и озбиљно повређен 2010. док је био у затвору у Енглеској, а његови нападачи кажњени су доживотним затвором. Пољске власти пребациле су прошле године Крстића у притвор хашког суда.
Мићо Станишић, бивши министар полиције РС, и Стојан Жупљанин, начелник регионалног центра полиције Бањалука, издржавају у Пољској 22-годишње затворске казне.
