Лета 1942. године НДХ спровела је план о геноциду у Срему – да се трећина Срба побије, трећина протера, а трећина покатоличи. У акцији којом је командовао Виктор Томић побијено је око осам хиљада православаца. Међу њима био је и Сава Шумановић
Српско православно гробље у Сремској Митровици претворено је у једно од највећих губилишта Другог светског рата. Хиљаде православаца из Сремске Митровице, Шида и других места довођено је на гробље, где су их усташе данима ликвидирале.
Усташки агенти упали су 28. августа у кућу Шумановића у Шиду, у којој су боравили Персида Шумановић и њен син, сликар. Сава је замолио усташке агенте да му допусте да се окупа, а кад је то учинио, пољубио је мајци руку и отишао. Иза њега је остала „Берачица“, два дана раније довршено, и још влажно, платно. Одведен је у сремскомитровичку казнионицу, претесну за хиљаде Срба који су овамо довођени из целог Срема. Одатле су у великим групама одвођени на српско православно гробље и убијани.
Савина група доведена је на гробље у сумрак 30. августа. Заједно са другима, стао је на ивицу већ ископане јаме. Затим су их стрељали или убијали маљевима, а потом гурали у велике јаме. На помешане лешеве и још живе људе бацали су креч. Сведоци су касније причали да су се у јамама несмирена тела још дуго померала. У таквим мукама завршио је и један од највећих српских сликара.
Нема свој гроб
Сава Шумановић нема свој гроб. Почива у једној од заједничких гробница међу хиљадама сремских Срба, бираних за стрељање по угледу међу комшијама, по добром образовању, по стваралачкој вредности, по припадности вери.
Деценијама је на митровичком гробљу стајао натпис у коме се није помињала националност убица и жртава. Први су именовани фашистима, а други родољубима. Данас на митровичком спомен гробљу ипак може да се прочита право име и убица, и жртава.
Сава је можда и могао да избегне геноцидну акцију НДХ у Срему. У јануару 1941. године позван је у Осијек на вежбу, у Раднички батаљон, са којим је 6. априла отишао у рат. После капитулације заробљен је у Тузли, а 19. априла је ослобођен. Опeт је изабрао Шид, завичај који није могао да га заштити. Срби су, нарочито у селима око Шида, били стављени изван закона и убијани без икаквог разлога. Ништа се није чекало осим смрти. Познаници су Сави саветовали да пређе у Недићеву Србију, али је уметник био везан за завичај.
На Спомен гробљу у Сремској Митровици на помену хиљадама Срба у заједничким гробницама у беседама се не помињу имена појединих жртава, јер се хиљаде људи не могу поменути.
