Јован Курсула: Непокорени мегданџија Србије

Карађорђе, који је нарочито уважавао његово јунаштво и велике успехе на бојном пољу, доделио је највећем српском мегданџији с краја 18 века титулу војводе коју Курсула није хтео да прихвати, тврдећи да га власт и управљање не привлаче

Време је, кажу, велики учитељ чија је незгодна страна у томе што убија своје ученике. Пре 10 година, навршила су се два века од смрти Јована Петровића Курсуле чије име у Србији носе понека улица или школа, али о њему, чак и они којима у личним картама пише да живе у Курсулиној улици, знају мало или готово ништа.

У анкети која је прошле године рађена у Србији, 86 процената анкетираних ученика одговорила је да је Јово Курсула “вероватно био неки лик који се борио против Немаца“. Није за утеху, али је лепо подсећање да је, све док су се предања усмено казивала, Јово Курсула у причама својих савременика био познат као највећи српски мегданџија с краја 18. века.

Иако је прошло равно 210 година од смрти „српског Херкулеса“, у времену када је Србија изнедрила јунаке чија имена не уступају ни пред највећим именима светске историје, Јован Курсула нема место какво заслужује, ни у уџбеницима, ни у сећањима која су, кажу као раме које се увек измакне баш када пожелите да се на њега ослоните.

Због тога, али и због речи умног Доситеја Обрадовића који је говорио да „лежи и лежаће у ропству онај народ који не зна шта је национални понос“, следи прича о јунаку који је, кад није војевао, помагао свом народу да се заштити од турских пљачкашких скитница.

Она казивања како су изгледале борбе у којима је Јово Курсула учествовао данас, сасвим неправедно, могу да заличе на бајке.

Јован Петровић упокојио се пре свог 45. рођендана, а опет је за живота, успео да остави много добрих дела по којима су га памтили они којима су учињена. Рођен је у данашњој Доњој Горевници код Чачка 1768. године.

Јованов отац Велимир млад умире, па мајка Магдалена (родом из Црне Горе, од Дробњака), кад је жалост прошла, одлучује да се преуда у село Цветке код Краљева. Удала се за удовца Ивана Топаловића који је постао Јованов очух и дечаку приуштио безбрижно детињство (у Цветкама и данас живе Курсулићи који се сматрају његовим потомцима).

Био је већ младић, по природи ћутљив, али превише поносан, због чега је, забележили су ретки хроничари, често долазио у сукобе са турским кабадахијама.

Онда је једне ноћи, из освете убио спахију Омера из Милочаја, зато што му је Омер убио брата Милана. То је био крај Јовановом мирном животу, зато што после тога доноси једину одлуку која му је деловала разумно – одлази у хајдуке.

Када је Карађорђе 1804. године подигао Први српски устанак, Курсула се са својим друговима прикључио борби против Турака. Припадао је чети Лазара Мутапа са којом је учествовао у свим важнијим биткама тог доба: на Руднику, за Карановац (Краљево), на Црном врху код Крагујевца.

Његово јунаштво и мегдани које је радо делио са Турцима препричавани су усмено и опевани у песмама, јер је и међу самим устаницима био најчувенији мегданџија. Када није било бојева, Јован Петровић би, бранећи српски народ, пресретао Турке пљачкаше и убијао их пресуђујући им на лицу места.

Није, кажу, могао да прихвати ничију команду, нити је сам волео да било коме командује. Зато није добијао старешинство, нити је хтео да га има, али га је Карађорђе, који је нарочито уважавао његово јунаштво и велике успехе на бојном пољу, рачунао у рангу са војводама. Чак му је, остало је забележено, дао титулу војводе, али Јово Курсула није хтео да је прихвати, тврдећи да га власт и управља не привлаче. До краја живота остао је непоткупљив.

Саборци су тврдили да је Јово Курсула био „тврд на ушима“, једноставно није подносио наређења, али се по снази коју је поседовао, по хитрини и неустрашивој храбрости – нико није могао поредити са њим, чак ни надалеко чувени јунак тог доба, хајдук Вељко који је био и јунак, и разбојник.

Кад хајдук Вељко иде у бој, њега прате Цигани и песма, а Јово у бој иде тресући пепео са луле, усамљен и замишљен. Као човек из народа Јован Курсула ратовао је да би ослободио земљу од Турака, а хајдук Вељко говорио је да би волео да рат потраје целог његовог живота.

Јунак се, говорио је Јово Курсула, може бити само у рату, јер само порив да се бране отаџбина, огњиште и народ којем припадаш – ствара јунаке. Иако о Јову Курсули нема пуно историјских извора, зна се да је увек јахао добре коње и да је бојевао углавном јашући.

Увек је то било са голом сабљом о рамену, кратком и широком, тако да јој балчак мало вири изнад левог рамена. Од свих коња које је јахао, најбољом је сматрао необичну кобилу као трава зелене боје коју је од милоште звао „стрина“.

Смеђа коса, блед тен, накострешени бркови, плећа широка и снажна, а људина ћутљива. Готово свима деловао је усамљено, а од чибука се одвајао тек непосредно пре него што би изашао пред противника.

О Курсули се у Србији много писало између два светска рата, када су, према писању Симе Милутиновића Сарајлије, лик и дело овог мегданџије били опште познати. Тада је и забележено како је добио „стрину“.

Коњи које је јахао гинули су под њим, један за другим. Када је, у једном од бојева, остао и без последњег вранца са којим је добио бројне битке, а Карађорђе га позвао у Тополу, Јово Курсула одлучује да до Опленца оде пешке.

Ту је на поклон од Карађорђа добио на поклон арапску зелену бедевију коју су Црном Ђорђу поклонили Турци. Од „стрине“ се Јово више, све до своје смрти није одвајао, а с њом се борио и у боју на Варварину 1810. године.

Била је то крвава битка током које се српски вожд Карађорђе борио против Турака са 18 српских војвода, руским командантом грофом Оргуром и 700 Руса. Према расположивим подацима, Курсула није употребљавао ватрено оружје, већ је излазио на мегдан искључиво са сабљом о рамену, па је тако било И у том најчувенијем његовом двобоју са црним Арапином на Варваринском пољу.

Према предању, на бојишту се појавио страшан јунак на вранцу. Крупни Арапин, са великим црним брковима, засукао је беле рукаве преко лактова, све до рамена, а у руци је држао голу сабљу којом је позивао Србе на мегдан.

Овај догађај подробно је описан у књизи „Мрчајевци и околина“ Владимира Тошића: „Кад је Карађорђе у пољу видео црног Арапина, врло му је тешко било, замишљајући шта може на мегдану бити. И тако љутит зађе по логору српске војске тражити Јована Петровића, кога једва нађе позади ван логора близу једне шуме, где је сам самцит седео на једном ораховом пању и пушио чибук – а сабљу голу преко крила држао. Карађорђе га с леђа позове рекавши му:

„Брат Јово! Брат Јово!“ и руком га до рамена дохвати. А Јован се окрене и кад поред себе угледа Карађорђа, одмах на ноге скочи и рече: „Заповедајте, господару!“ Карађорђе ће рећи: „Зар ти не видиш да нас Турчин на мегдан позива, па од толиких наших јунака – неће нико да му изађе – да га смакне, него се сваки невешт чини! Мораћу ја сам, којекуде, да идем и да пса ућуткам да више не лаје“. Јован запита: „А где је, господару? Карађорђе му рече:

„Ено га, видиш, у пољу на хату“.

Јован се попне на шанац и чучи, метне руке повише очију да боље види. Кад погледа, насмеја се, па рече:

„Та господару! Зар оној „трти“ неће нико на мегдан да изађе? Опрости, господару, ја га прије нисам ни видео, ни чуо“.

Према једној од верзија како је Курсула добио надимак, он је Карађорђу баш тада рекао:

„Е, па добро, Господару, ја ћу ићи, јер и ‘нако је мене Бог одредио да се кусурам с Турцима“.

И од тада, војска и старешине про- зваше га „Курсулија-Курсула“. Позвао је потом своје момке тражећи да му доведу „Стрину“. Узјахао је омиљену кобилу, по навици запалио чибук, а затим, пустивши бедевију, полако пешице, мирно и готово немарно кренуо према турском мегданџији.

„Када је дошао мало ближе Турчину полако је истресао чибук и ставио у чибучницу. Затим, наодмах, с рамена сукне своју палошину и викне:

„Држ’се, Туре, ево ти Курсуле!“ и потрчи право Турчину.

Кад га је Арапин видео, уплашио се и узео сабљу у зубе, па из кубуре пиштољ вади и на Курсулу пали, да га с’ бедевије свали, па за њим наодмах и други пут, а када виде да га не потреви, одмах је свога мрког хата окренуо и у турски логор бегати стао.

Али га Курсула са својом бедевијом пред самим турским логором и на очи свих Турака стиже – сабљом махну, одесече му главу. Затим главу Арапову и хата узме и у српски логор пред Карађорђа Курсула се здрав и читав врати.“

Током 1813. године, последње у свом животу, Јово Курсула је готово све време био у Делиграду.

У дану када је задобио смртне ране, у зору 19. августа, а по старом календару 6. августа, изашао је из великог шанца и са својим сестрићем Љубисавом Радосављевићем званим „Туља“ из села Цветке, кренуо у шанац код војвода Парезана и Новичића на неки договор. Када су стигли, кобилу „Стрину“ предао је Љубисаву.

Парезанов и Новичићев шанац је, као истурен, служио за предстражу, а Турци баш тог јутра крену на српску страну. Схвативши да су нападнути, Курсула скочи да се домогне своје бедевије, али је опасавши „Стрину“ на њој пред Турцима већ био побегао Курсулин сестрић Љуба Радосављевић.

Курсула је задобио 17 смртних рана, од којих је најтежа била рана коју је задобио од ударца отровног копља које се заломило на његовој плећки.

Тако рањеног Курсулу, са загнојенијм ранама, саборци су сместили у лесу од прућа у којој су га између себе до његове куће у Цветкама носила два коња. Живео је још десет дана, а онда се највећи српски мегданџија упокојио 29. августа (по старом календару 16. августа) 1813. године речима: „Жао ми је што се пасје вере више не насекох“.

Сахрањен је у гроб своје мајке, код старе цркве у селу Цветке, са њене западне стране. На првом споменику погрешно је писало да је умро 1810. године, али на касније постављеном потомци су исправили свој грех према чувеном претку.

Успомену на Јована Курсулу у Краљеву данас негује Друштво за неговање историјских традиција које већ 97 година носи његово име. Последњих неколико година његови чланови окупљају се уочи Ђурђевдана, породичне славе Јова Курсуле.

Данас две школе у Србији носе име Јована Курсуле: једна се налази у Варварину, друга је у Краљеву, у Доситејевој улици. Испред цркве у Варварину налази се и споменик са стиховима о његовом најчувенијем мегдану, а испред школе – биста.

Курсулине бисте могу се видети и у школи „Јован Курсула“ у Доситејевој улици и у парку Пљакин шанац.

Колико је обележја, толика је и захвалност потомака. Оних који знају да у животу треба водити битке које су довољно велике да би биле важне, али и довољно мале да бисте их могли добити.

Оне друге, којима то није важно, прича о Курсули, свакако неће интересовати ни после ових речи. Ни прича, а ни одговор на питање зашто најпознатији српски мегданџија још увек нема споменик достојан величине свог лика и дела.