Лујо Витез Ловрић умро је мирно, на Сушаку, 26. новембра 1986, у 92. години. Умро је, веле шкрти биографски подаци, и срећан, јер је доживео остварење идеје југословенства, за коју се свим срцем борио. Био је слеп 70 година, од септембра 1916, када је, као борац Прве српске добровољачке дивизије, у Добруџи, крај села Кокарџе, у бици против Бугара, изгубио оба ока. Ипак, видео је и радио и више и боље од многих који имају и очи и софистицирану технику упомоћ. У августу 1916, дивизија састављена од припадника југословенских народа, пребеглих из аустроугарске војске или ослобођених заробљеника, упућена је на фронт у Добруџу, да помогне новом савезнику, Румунији. Тако jе и аустроугарски поручник Ловрић, родом из Бакра крај Ријеке, доспео у њу: када се у Галицији, првом приликом предао Русима.
У пуку у коме је био (Хрват) Ловрић били су и Имбро Пунка, Хрват из околине Винковаца, Мита Гајдобрански, Србин из Баната, Чех Прохаска… У септембру, дивизија је имала прву и најкрвавију битку, код Кокарџе. Ловрићев пук претрпео је најжешћи удар. У овој бици погинула су оба команданта пукова: српски, Милорад Матић и бугарски, Иванов. Чех Прохаска изгубио је једно око. Командир Четврте чете Трећег батаљона Другог добровољачког пука Добровољачке дивизије, поручник (потом капетан) Лујо Ловрић – оба.
Слепи Лујо Ловрић постао је Витез. Али, поред тог и стотинак других највећих одликовања, тамне наочари биле су му „најдражи и највећи орден„, како је то једном рекао. А поред одличја витеза Карађорђеве звезде с мачевима, носилац је руског Ордена Св. Ђорђа, највишег румунског одликовања за храброст Св. Михаила Витеза, руског Ордена Свете Ане, чехословачког Ордена Белог лава са мачевима…
Орден Светог Ђорђа у болници у Одеси му је уручила велика кнегиња Јелена Петровна Романов, кћерка краља Петра Првог и црногорске принцезе Зорке и жена великог кнеза Ивана Константиновича Романова. Никада Лујо Ловрић није заборавио овај сусрет, јер је кнегиња Јелена Петровна плакала.
„Височанство, ја сам свјестан своје жртве, и то је ситница од онога што је наш цјелокупни народ дао и што ће дати до коначног ослобођења и уједињења…”, рекао је тада Лујо кнегињи.
А у писму мајци, у ком јој је рекао за своје ране, написао је: „Мајко! Немој да плачу очи твоје за очи моје кад не плачем ја. Немој да се бојиш за будућност моју кад се не бојим ја. Јер, знај, будућност је моја у будућности уједињеног народа нашег. У његовој срећи, биће и моја срећа…„.
Када су лекари санирали оне најгоре озледе, Лујо се преселио у дом Алексеја и Софије Филиповне. Појавио се у новој, елегантној униформи српског официра. Сачекала га је Софијина кћерка, седамнаестогодишња Паља. Лујо јој је пољубио руку отпевао романсу „Уберите љубичице“ од Смирнова. Тако је та песма постала знак њихових сусрета све док није отишао у Лондон, у школу за слепе официре.
ицира. Сачекала га је Софијина кћерка, седамнаестогодишња Паља. Лујо јој је пољубио руку отпевао романсу „Уберите љубичице“ од Смирнова. Тако је та песма постала знак њихових сусрета све док није отишао у Лондон, у школу за слепе официре.
Aдми
„Љубав се јавља између нас од првог дана нашег познанства“ – писао је Лујо у свом роману „Сузна јесен„. „Њене су косе биле увојито плаве и мекане као свила. Вољела је музику и књигу. Када сам мислио да ћу бити најсрећнији, морао сам напустити дом Софије Филиповне, Паљу, Одесу и Русију„…
Осим овог, Лујо је написао и роман „Кроз снегове и магле„, као и више песама и приповедака… Можда је његова најпознатија песма „Балада о Витезу„, за коју је музику написао Жарко Петровић. Сам Петровић сетио се речи које му је Ловрић упутио на првом сусрету:
„Мило ми је. Ја сам написао роман ‘Сузна јесен’. Значи, браћа смо по души. Ви сте Србин, а ја Хрват. Ето, браћа, браћа смо и по крви. Упамтите то„!
Једно поглавље књиге „Солунци говоре“ је управо прича о Луји Ловрићу.
После рата био је веома активан, као предавач у школи за слепе. Помагао је у збрињавању ратних војних инвалида, био је уредник „Добровољачког гласника„, председник Удружења слепих Ријека и председник Савеза ратних добровољаца 1912-1918 Краљевине Југославије.
Дочекао је дубоку старост. Срећом, не и распад земље за коју је дао очи.
