И косовски премијер Аљбин Курти обишао је пре неколико дана археолошко налазиште Улпијана и поручио да открића до којих су дошли археолози “осветљавају богату и древну прошлост Косова”.
Иако стручњаци истичу да такве тврдње немају никакву научну подлогу, имајући у виду да се ради о древном византијском граду, већ представљају прекрајање историје, њихове експертизе ипак долазе из домена историје или историје уметности. А овде је реч – о политици.
Зато и “открића” косовских политичара и неких страних дипломата далеко превазилазе оно до чега су дошли археолози и остали представници струке.
Најзад, логично је да то колико далеко сеже “историја Косова” најбоље знају његови творци. А што се тиче оних који се противе том новом наративу, хегеловски речено, утолико горе по њих.
Стручњаци упозоравају да ово “откривање историје” траје дуго и да није типично само за косовске Албанце, већ да се готово сви “околосрпски национализми” изграђују кроз негирање српске културе.
Да је уништавање српског културног наслеђа на Косову процес који траје деценијама, потврђује за Косово онлајн музејски саветник др Бојан Поповић из Народног музеја у Београду и оцењује да је, ипак, апсурдно да су ствари биле боље у 19. него у 21. веку.
“Тога је било одувек. Ми смо на Балкану, то има и у свету одувек, то је оно дамнатио мемориае – уништавање оног дела историје који вам се не свиђа. Али хоћу да кажем да је апсурдно да су можда ствари биле боље у 19. веку него што су у 21. И да су, у ствари, горе откад су дошле Нато трупе него пре тога и да се то не прекида, него да се наставља и убрзава. Јер ту, очигледно, неко даје неки импулс томе”, оцењује Поповић.
Што се тиче Народног музеја у Београду, он је од оснивања прикупљао културна добра српског народа, тако да се у његовим збиркама налази и један велики број предмета са простора Косова, наводи Поповић.
“Да наведемо само нека од дела: рецимо, оригинали фресака из Богородице Љевишке који су из XИИИ века, из времена када је српска власт захватила и област Призрена. Затим, камена пластика, дакле она чувена пуна скуптура из манастира Бањска у неколико скуптуралних делова. Такође, део патоса чувеног из Светих арханђела код Призрена. Затим, неке иконе, као што је икона Преображења из Будисаваца или пак икона Благовести која можда потиче из Светих арханђела код Призрена”, додаје Поповић, оцењујући да је то само “кап у мору”.
Поред тога, музеј се стално бави документовањем и праћењем тога што се дешава на Косову у мери у којој је то могуће.
“А увек смо спремни, ако се буду измениле околности и ако се буде десило да било какав закон и неке европске вредности XИX века прораде, па се коначно дозволи да се приђе оним силним минираним црквама и да се уради археологија, у том контексту ми можемо помоћи за она, нажалост, сада већ покретна културна добра, као што су фрагменти фресака, за њихову обраду, уклапање и документацију”, наводи Поповић.
Потпуно исти образац види се, у различитим степенима интензитета у Хрватској, у Федерацији БиХ, у Црној Гори, где постоји један потпуно искривљен однос према националном идентитету који се заснива искључиво на негацији српског идентитета, оцењује за Косово онлајн филозоф Никола Танасић.
“Дакле, нас одређена културна баштина занима само у оној мери у којој ми можемо да докажемо да она није српска. Ако можемо да докажемо да она није српска, ми ћемо њу да припајамо, али нећемо да бринемо о њој. Ако не можемо да докажемо, онда је наш циљ да је уништимо, затремо и да уништимо сваки траг о томе да су Срби некада ту постојали и да су иза себе, не дај Боже, оставили нешто што је Унескова баштина или културна баштина целог света”, каже Танасић.
Он сматра да је Косово жива тема српске културе на свим нивоима, али да је кључна ствар – законодавна.
“Ако хоћемо да правимо озбиљне кораке у смеру заштите наше имовине, ми морамо почети да доносимо законе који прописују конкретне мере којима ће то бити штићено. Јер док то није законски одређено, док то није прошло кроз парламент, док то није потписао председник, док то није на нивоу државне политике која је стављена на папир, тиме може да се манипулише, може да се позива на усмене договоре, приватна обећања и томе слично. Дакле, што пре та ствар крене да се институционализује, што пре држава почне да приступа том питању као државном питању, а не персоналном односу овог или оног политичара са овим или оним страним дипломатом, то ћемо пре бити у позицији да заиста урадимо нешто што је корисно и што на терену поправља ствари како стоје”, закључује Танасић.
Систематско прекрајање историје је процес који већ дуго траје на Балкану, па тако и на Косову, каже за Косово онлајн историчар др Борис Стојковски.
“Ако говоримо о Улпијани, она никакве, али заиста никакве везе нема са Албанцима, суштински ни са Србима, дакле ради се о пре свега једном ранохришћанском римском граду и никако она не може да буде део некакве имагинарне косовске баштине, не само зато што такозвано Косово у суштини и не постоји као држава из много разлога, већ и због чињенице да нешто што се односи на наслеђе које је везано за већинско становништво данашњег КиМ, а то су Албанци, не може да буде нешто што је из римског периода”, објашњава наш саговорник.
Упозорава да већ постоји на десетине монографија које говоре о некаквој историји Косова и имају тај субверзивни елеменат, а да се такве ствари често раде уз подршку САД које су “један од најзначајнијих патрона такозване независности КиМ”. У борби против таквог наратива, важни су, по његовим речима и политика и струка.
“Струка је ту да каже неспорне чињенице и струка, и о Улпијани о којој говоримо, и о Високим Дечанима, Новом Брду, Вучитрну, Звечану, или Трепчи која постоји као рудник од средњег века до данас – о томе је струка говорила и говори и то не само српска, некадашња југословенска. Постоје озбиљни и страни истраживачи који се тиме баве, дакле није свако нужно везан за одређену политику и идеологију. Али ако то нема широку подршку, то онда остаје заробљено у уским академским круговима”, закључује Стојковски.
Историчар из Грачанице Александар Гуџић упозорава за Косово онлајн да се закони који би требало да штите српско културно наслеђе на Косову у пракси не поштују.
“О онима коју су под заштитом Унеска брине Унеско, брину косовске институције, али брине и Република Србија. На терену те објекте обезбеђује Косовска полиција. Положај тих цркава и манастира је законски регулисан и око њих постоји та специјална заштићена зона. У пракси се, наравно, Устав Косова и законска регулатива, посебно не поштује, не примењује. Тих закона се у пракси нико не придржава, па тако имамо тик уз Газиместан, место где се одиграла Косовска битка, да је албански бизнисмен Орка или Орча подигао објекат иако је у 50, 100, 200 метара око заштићене зоне забрањена било каква градња”, каже наш саговорник.
Он такође подсеће да “тај наратив и тај покушај гашења српског културног наслеђа, гашења сећања на српско присуство на овим просторима није од јуче”.
“Искуство је показало да није довољно само протерати Србе, уништити њихово наслеђе, већ је потребно поставити један нов наратив, утиснути у свест обичних људи сећање о албанском континуитету на тим просторима. Тај наратив има своју основу много пре Ховенијера, много пре косовске ‘независности’. По том наративу су Срби окупирали Косово”, објашњава овај историчар.
Додаје да “разуме” косовске институције и уопште косовску јавност, зашто толико инсистирају на Улпијани.
“Када туристи или нека делегација са Запада дођу, најрепрезентативније што косовски Албанци могу да понуде свету је Улпијана. Ту једино могу да дођу. Уколико дођу у Грачаницу, ту ће их дочекати представници СПЦ, уколико дођу у Ново Брдо, ту су видљиви трагови српске прошлости. Тако да је Улпијана једино место где могу да дођу и представе странцима оно што Косово поседује и да кроз наратив истакну своје илирско порекло”, закључује Гуџић.
