„За разлику од ранијих асирских и персијских освајања, која су трајала деценијама, или каснијих римских, за која су били потребни векови, Александар Велики је освојио читав простор од Дунава до Инда у периоду од свега десетак година.
Распад ове државе по његовој смрти био је подједнако брз, буран и насилан као и њен настанак. Из те борбе су настале хеленистичке државе које су постојале на простору источног Средоземља и западне Азије од IV до I века пре н. е.“
Освајања
Македонски краљ Александар III, познатији као Александар Велики, дошао је на власт са 20 година. Васпитаван је у веровању да води порекло од највећих хеленских хероја Херакла и Ахила. Учитељ му је био и највећи антички филозоф Аристотел (додуше тада још увек само један од Платонових ученика). Плашио се Александар да ће његов отац Филип освојити све, па њему неће остати ништа да освоји.
Александар је најпре угушио побуне племена на северу Балкана, међу којима су били и Трибали на простору данашње Србије. Александрово одсуство су покушали да искористе Грци, видевши згодну прилику у томе што је моћног Филипа заменио његов двадесетогодишњи син. Александар је поразио Грке, а Тебу, полис који је предводио побуну је након освајања разорио и становништво продао у робље. То је био пример шта чека оне који би се усудили да му откажу послушност.
Александар је од оца Филипа наследио и улогу предводника хеленског савеза за поход против Персије, најмногољудније и најбогатије држава света тога доба. Персија је била не само прва финансијска сила тог времена, већ и прва поморска сила. Држећи под својом влашћу све обале источног Средоземља, она је располагала флотама народа који су улазили у њен састав – Феничана, Египћана, Крићана и малоазијских Хелена.
Освајање Персије
Међутим, непостојање чврсте државне и војне организације паралисало је све потенцијале персијске државе. За то огромно царство сукоб са Македонијом је изгледао као нека погранична епизода. Требало је да Алаксандар освоји Малу Азију, па да цар стави у покрет своју царску војску. До тада су му се супротставиле само војске малоазијских сатрапа који су бранили своју територију.
Освајање Персије Александар Велики је започео 334. године. Прва победа је извојевана на реци Граник (на северозападу Мале Азије) против малоазијских сатрапа. Након тога је у Сирији код Иса 333. поражена војска коју је предводио сам цар Дарије. У уској равници између мора и планина персијска бројчана надмоћ није дошла до изражаја.
После ове победе било је јасно да се Александар Велики неће задовољити ослобађањем малоазијских Хелена, већ да има намеру да освоји Персијско царство, тада најмоћнију државу света. После ове победе није кренуо у потрагу за одбеглим царем, него је наставио пут на југ у покушају да освоји феничанске градове који су давали бродове за персијску флоту. Најтеже је било вишемесечно освајање луке Тир 332. године, за које је чак и земљоуз изградио.
Одатле је наставио у Египат, где је 332. дочекан као ослободилац од персијске власти и наследник фараона. Александар је принео жртве египатским боговима, чиме је стекао наклоност Египћана. На ушћу реке Нил у Средоземно море је изградио лучки град Александрију, која ће постати главни центар хеленистичке културе у Медитерану. До одлучујућег сукоба са Даријем је дошло код Гаугамеле у Месопотамији 331. године. Осветнички рат Хелена против Персије био је завршен освајањем и спаљивањем персијске престонице Персеполиса 330. године. Након тога Александар се прогласио за „краља Азије“.
Пут ка Индији
Александар се није зауставио ни након освајања Персије, него је кренуо даље на исток. Привучен причама о богатствима Индије, ту област је освајао у периоду 327. до 325. године.
Након велике победе на реци Хидаспу 326. године, Александрови војници, исцрпљени вишегодишњим борбама у тешким природним условима, су одбили да га даље следе до краја света, што је био Александров циљ. Александар се потом вратио у Вавилон на Еуфрату, који је изабрао за своју престоницу.
Трајан значај Александрових освајања огледао се у његовом подстицању мешања Хелена и источних народа, што је било неопходно како би се учврстила власт и одржао мир. Након повратка из Индије, Александар је маштао о освајању целокупног Медитерана, али су га је у тим плановима омела смрт. Умро је у 33. години, исцрпљен походима у тешким природним условима. Створио је највеће царство у дотадашњој историји човечанства.
Александрови наследници и њихови потомци – хеленистичке монархије
Александар након смрти није оставио озбиљног наследника (све озбиљне претенденте на престо побио приликом доласка на власт). Полубрат му је био ментално болестан, а син тек рођен након Александрове смрти. Територије царства Александра Великог поделила су дванаесторица његових најзначајнијих војсковођа.
Затим је уследила њихова међусобна полувековна борба око власти. Тај бурни период се назива доба дијадоха (наследника). Један по један нестајали су у тим борбама (током којих је украден леш Александра и убијени његова мајка, жена и дете), а тројица су успела да оснују династије које су владале великим државама.
Македонијом су владали Антигониди, Египтом Птоломеиди, а Сиријом и источним азијским провинцијама Селеукиди. Тај период, све до римског освајања ових територија назива се доба епигона (потомака). Временом је значај стекла и Пергамска краљевина у Малој Азији. Постојање ових држава окончало је Римско царство.
Хеленистичке краљевине су биле апсолутистичке монархије. Њихови владари су имали неограничену, доживотну и наследну власт. У управљању државом хеленистички краљеви су се ослањали на своје најближе сараднике, чији је положај зависио од краљеве воље. Они су углавном били македонског или хеленског порекла, а врло ретко и истакнути представници аристократије покорених народа.
