Лидери држава чланица Европске Уније су на самиту Европског савета, у четвртак 27. јуна, постигли неопходан ниво сагласности око именовања кандидата за председника Европске комисије и проналажења подобног кандидата за положај високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност.
Такође, изабран је и нови председник Европског савета. До договора око кључних личности, за које се може основано претпоставити да ће обликовати политику Европске Уније у наредних пет година, је дошло двадесетак дана након одржавања избора за Европски парламент.
Председник Европске комисије
Упркос озбиљним аферама које су обележиле њен претходни петогодишњи мандат, Урсула фон дер Лајен, бивша немачка министарка одбране из редова Хришћанско-демократске Уније (CDU), је опет именована за кандидата за председника Европске комисије. За њен избор је неопходна потврда у Европском парламенту, а гласање ће се највероватније одржати 18. јула.
Међутим, њено потврђивање никако неће бити једноставан задатак. Иако у овом тренутку фракције унутар Европског парламента (Група Европске народне странке – EPP, Напредни савез социјалиста и демократа – S&D, Обновимо Европу – RE), чији је договор и довео до поновног именовања Урсуле фон дер Лајен, заједно имају 399 европосланика [1], а за избор је потребна већина од 361 посланика.
Неће све политчике странке гласати у складу са договором наведених група. Посланици ирске странке Фијана Фол (Fianna Fáil), чланице групе Обновимо Европу, су већ нагласили да неће гласати за поновни избор Урсуле фон дер Лајен (ОВДЕ), а такав став деле и француски Републиканци (Les Républicains – LR) (ОВДЕ), који припадају EPP групи.
Вреди подсетити да је 2019. године за избор Урсуле фон дер Лајен као председника Европске комисије гласало 383 посланика (за остваривање већине је тада била неопходна подршка 374 посланика), а владајућа велика коалиција је тада располагала гласовима укупно 421 европосланика (за 22 више него што је случај данас). Овај пут ће посланици морати гласати доста „дисциплинованије”, будући да је крајње неизвесна, мада не и сасвим искључена, подршка странака које припадају групи Зелених (Greens, 54 посланика).
Такође, под знаком питања је и подршка посланика пољске странке Право и правда (Prawo i Sprawiedliwość – PiS), чланице групе Европских конзервативаца и реформиста (ECR), која је 2019. година гласала за избор Урсуле фон дер Лајен. Не може се са сигурношћу тврдити ни какав ће бити општи став ECR групе приликом гласања.
У том смислу је доследност сачувала група десних странака Идентитет и демократија (ID), која ће, сасвим је извесно, гласати против поновног избора Урсуле фон дер Лајен. Можда је на најјаснији начин став одбацивања сваке врсте сарадње са француским председником Емануелом Макроном исказао италијански политичар из редова Лиге Андреа Крипа (Andrea Crippa) речима да је за њега Макрон „лудак” (un folle) који гура Европску Унију у рат против Русије (ОВДЕ).
Високи представник и председник ЕС
Управо је питање спољне политике Европске Уније, односно њен однос према сукобу у Украјини – иначе често спомињан током предизборне кампање од стране готово свих политичких актера – стављено у први план гледиштем изнетим на самиту Европског савета, да је премијерка Естоније Каја Калас (Kaja Kallas), чија је Естонска реформска партија део групе Обновимо Европу, одговарајући кандидат за функцију високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност. Иначе, високог представника именује Европски савет квалификованом већином, уз сагласност (новоизабраног) председника Европске комисије [2]. Такође, потребна је и потврда коју гласањем даје Европски парламент.
Имајући у виду бројне жестоке изјаве Каје Калас, као председнице естонске владе, које се непосредно односе на Русију и Украјину (примера ради, изјавила је (ОВДЕ) да само руски пораз може да спречи избијање трећег светског рата), тешко да у будућности можемо очекивати отопљавање односа између Европске Уније и Русије. Напротив, даље продубљивање кризе, уз могућност долажења до тачке од које нема назад, нам, нажалост, делује много извесније.
Што се тиче председника Европског савета, на ову функцију је изабран бивши португалски премијер Антонио Кошта (António Costa). На овај начин је Португал ојачао свој утицај у међународним односима, будући да је још један Португалац, такође бивши председник владе (1995-2002), Антонио Гутереш (António Guterres) генерални секретар Уједињених нација.
Оба политичара су некадашњи челници Социјалистиче партије (Partido Socialista – PS), која у Европском парламенту припада Напредном савезу социјалиста и демократа. Подсетимо се да је и бивши португалски премијер (2002-2004) из редова, данас у Португалу владајуће, Социјалдемократске партије (Partido Social Democrata – PSD) Жозе Мануел Барозо (José Manuel Barroso) био на челу Европске комисије у два мандата, у периоду од 2004. до 2014. године.
Ефекти „мелонизације“
Међутим, перипетије које су претходиле одржавању самита Европског савета, а које се највише односе на питање састава будуће владајуће коалиције, су изнеле на видело чињеницу да десне странке (при томе мислим на странке које су у европској јавности означење као крајње десне, односно на оне које нису део EPP групе), без обзира на њихову спремност на сарадњу са институцијама Европске Уније и делимично ублажавање ставова, за шта се у последње време често користи термин „мелонизација”, ипак нису жељени саговорници и партнери. Ђорђа Мелони је, од када је постала председник италијанске владе октобра 2022. године, успешно сарађивала са Европском комисијом.
Може се рећи да је савезништво са, за европске инситуције проблематичним, мађарским премијером Виктором Орбаном било скрајнуто још и пре одржавања избора за Европски парламент. У том светлу ваља тумачити то што Мелонијева није као гост и говорник учествовала на међународном скупу конзервативаца (CPAC), одржаном у Будимпешти ове и прошле године. Ствар је постала доста јаснија када Орбанов Фидес (Fidesz) није примљен у ECR фракцију, што је објашњено присуством румунске „анти-мађарске“ Уније за уједињење Румуна – AUR (ОВДЕ).
У овом тренутку изгледа да одступања нису донела очекиване резултате, изражене кроз важно место за Италију у оквиру Европске комисије. Наравно, само постојање коалиције десног центра у Италији, како 1994. године када ју је формирао Силвио Берлускони, тако и данас када је Ђорђа Мелони њен лидер, подразумева одређена одступања од изворног програма, напуштање максимализма, прихватање и прилагођавање програмима осталих странака чланица коалиције.
Такав метод, успешно спроведен у Италији се, за крајње десне политичке партије као што су Браћа Италије (Fratelli d’Italia – FI), на нивоу Европске Уније показао неуспешним. Једноставно, социјалисти (S&D) искључују сваку могућност сарадње са ECR фракцијом.
Тако је шпански премијер Педро Санчез, дан пред одржавање самита Европског савета, славодобитно изјавио у шпанском парламенту да ће бити усвојен договор „који искључује крајњу десницу из главних комунитарних институција” (ОВДЕ), што је пропраћено громогласним аплаузом. Коначно, новинарска истрага, која на европском нивоу привлачи све више пажње, приказујући и откривајући како подмладак Браће Италије има фашистичке светоназоре, још више смањује вољу осталих политичких групација за сарадњу са Мелонијевом.
___________________________________________________________________________
УПУТНИЦЕ:
[1] Група Европске народне странке – EPP (188 посланика), Напредни савез социјалиста и демократа – S&D (136 посланика), Обновимо Европу – RE (75 посланика).
[2] Уговор о Европској Унији, чл. 18, став 1.
