ПРЕ равно седам деценија Боривоје Радовановић, тада младић од 23 године, положио је испит и добио мајсторско писмо. Постао је мајстор ковач. Отприлике исто толико живи и његова ковачница, у којој је овај широм параћинске општине познати мајстор поткивао коње, клепао ораонике за плугове и све друго што треба за пољопривредне машине, мотике, секире…
Нема шта све мајстор Бора није радио са гвожђем. „Обувао“ је точкове шинским колима, правио гвоздене ограде. Данас, његова ковачница у Поповцу још постоји у аутентичном издању, а чува је млађи део породице Радовановић. Заправо Радовановићи је чувају, а Миловановићи – користе, кроз смех објашњавају наши домаћини, будући да ковачко знање није наследио Борин син Мирослав већ га је у кућу вратио његов зет Влада.
– Први ковач у селу био је мој покојни стриц, па одмах затим мој отац Боривоје Радовановић. Мајсторско звање стекао је 1954. године, пре тога учио је за ковача у Параћину. Био је шегрт, радио је углавном поклепицу за секире и код газде и код куће. Кад је тај његов мајстор умро, отац је откупио алат од његове породице и преселио радњу овде, у своје домаћинство. Направио је радионицу, ковачницу коју смо ми касније реновирали, али су остали сви аутентични алати из тог времена. Бора је нажалост рано умро, са свега 68 година – прича његов син Мирослав (70), присећајући се како је некада посла за ковача било много.
НИКАД НИЈЕ БИЛА НА ПРОДАЈУ
ФАМИЛИЈУ Радовановић из Поповца и даље препознају по ковачници и деда Бори. У Параћину кажу да нема виђеније породице, посебно лекарске, којој није гвоздену ограду направио.
– Кад је умро, долазили су неки и тражили да откупе његову радионицу, али ми нисмо дали. Плакала сам кад је мој муж Влада први пут ушао ту да нешто откове, јер има ко занат да настави – рекла је за „Новости“ Борина унука Мирјана.
Открива нам да им је суботом и недељом двориште било пуно коња које су мештани из Поповца и других села доводили на поткивање. Да не би било гужве, Бора је поткивање заказивао.
– Као дете сам окретао вентилатор, „дувао“ ватру, док су отац и мајка Анђелка искивали плоче. Отац је користио највише дрвени угаљ који смо сами правили у Сисевцу. Доносили смо и ртањски, камени. Тим угљем је разгревао гвожђе које је потом обрађивао, а гвожђе се куповало на меру. Потковице је, иначе, правио увек четвртком и петком, а поткивао викендом. Највише коња било је у Батинцу, свако домаћинство имало је најмање пар. Пре подне отац је радио у цементари, а поподне у ковачници. Фабрика је тад имала три ковача, а посла је било превише око машина. Поправљао је и све што треба у сеоској школи, али то није наплаћивао. Радио је још и за војску и полицију, одржавао привремене затворске ћелије у Параћину – сећа се Мирослав. Мада је одрастао поред ковачнице, Мирослав се није превише интересовао да настави очев посао. Радио је у фабрици и бавио се пољопривредом. Традицију мајстор Боривоја, данас баштини Владан, Мирослављев зет, супруг кћерке Мирјане која је, после удаје, са мужем остала у родитељском домаћинству. Владан је запослен у познатој приватној фирми али му мајсторисање иде изванредно од руке. Таст вели да се он разуме у браварију и механику иако је био самоук. Све зна да направи за кућу и коме шта треба у комшилуку. Очас посла у ковачници наоштри ножеве, мотику, поправи неку пољопривредну алатку…
А по речима настављача старог заната, Владе Миловановића, у ковачницу је први пут ушао кад је дошао код Радовановића на мираз.
– Породица је сачувала све аутентичне алате, мада се данас рад у радионици углавном сведе на варење и брушење, мање на ковање. Раније се све радило ручно, сад је на струју. Све се купује готово, тако да стари ковачки занат изумире. Углавном користим бушилицу, ову велику, и брусилицу. Али, сви желимо да ковачница остане изнутра каква је била у деда Борино време, да чува успомену и дух тог давно прошлог доба.
