У животу се све тиче досезања нивоа. Наше здравље – физичко и духовно; наш ум – са свим мислима које га обгрљују; осећај за вредност – културолошку, духовну и естетску, све је дефинисано разинама. Када оне тону – потону на свим пољима равномерно, а човек клоне духом и телом.
Појам депресије, почео је учестало да се злоупотребљава у сврху проналажења изговора за лењост, неоствареност, необразовање и сваку другу ману коју човек не жели себи да припоји. Тај тренд свакодневно злоупотребљава културолошка струја која пропагира конзумеризам и фабрикује омладину без елана и духовних капацитета, а бројне индустрије нуде искривљена (а у своју корист профитабилна) ,,решења”. Када би се депресија макар описивала неком српском речју – духоклонуће или чамотност, можда би људи престали да се боре против имагинарног непријатеља и почели да уздижу сопствени дух и да лече лењост. Оно што сада многи називају депресијом, напросто је нечовечност – трагање за оним што су одбацили и од чега беже.
Тражити смисленост у бесмислу, сигуран је пут ка духоклонућу. Смисао постојања лежи у вредностима које почивају на вечности. Потрошачко друштво нас је давних дана удаљило од спознаје смисла. Давно нам је оптеретило леђа статусном зебњом; нахранило нас нечасним жудњама и настојањима; обгрлило лицемерним идеалима.
Човек излаз често потражи у популарној психологији, несвестан чињенице да га такво штиво још интензивније удаљава од душе. Приступити ранама једног бића, које га гуше
и море – тек као да је покварена машина, и понудити му механичку технику избављења из канџи невидљиве бољке – замазује му очи пред истином о судбини духовне осиромашености и кривог тока образовне сфере деловања.
Опкољени смо друштвеним кодексима и наративом модерног интелектуалца, који одбацује све карактеристике традиционалног учењака. Присутни образовни систем не проналази значајно место за српске филозофе попут Дучића и Његоша; не велича такве блиставе умове. Због тога нашој младежи ускраћује исконску руку спаса у годинама када проживљава психичке сломове, све услед недовољног нивоа образовања. Тако крхке и нејаке, веже их за стабла без корења и понуди им место под сунцобраном, уместо под сунцем. Веже их за статус псеудоелитиста, вешто кријући тај префикс. Брани их од сазнања, спознаја, просветљења и великодушних мисли српских великана. Деградира њихову личност – понудивши им образац мишљења и деловања, који задовољава појам савременог интелектуалца, а за чији је интелект довољан само его. Учи их да хрле ка материјалном и све појмове вредности приписују новчано скупом а, по аутоматизму – туђем и наметнутом. Шта рационалан човек да помисли о омладини која настоји да научи бројне стране језике, а да није посветила време проучавању домаће књижевности? Шта да изусти о онима који обилазе стаклене небодере светских метропола, а одбацују значај српских споменика културе? Како да се носи са сликом деградирања духовних, културолошких и надасве чојствених вредности? Довољно је разумети да се ради о незнању. Незнање сада постаје бренд, постаје одсјај некада славне цивилизације и културе. Све природне законитости деградирају и противприродност постаје замена за идентитетска лутања у социолошким нормама.
Млади данас засигурно одрастају уз погрешне идеале. Оптерећени су бригом о својој будућности у капиталистичком систему и везују себи руке осећајем немоћи. Како је говорио Дучић: ,,Велика је несрећа када човек не зна шта хоће, а права катастрофа када не зна шта може”. Или: ,,Нема ниједног остарелог краља који не би пристао да буде обичан млади поручник“.
За смислом нема потребе трагати. Тамо је – одакле људи беже. Док се трага за смислом он, је и даље присутан, он је нешто на чијем нисмо само путу – него је и део нас. Зато што постоје вредности пред чијим законима смо сви исти – смисао освестити у раду, срећу у духовној племенитости, мудрост у жељи за знањем, а снагу у спремности за помуку. И како је Његош зборио: ,,Сто пута је лакше ономе ко се бори, но ономе који чама код куће”. Дакле, срећа се не огледа у остварењу жеље. Срећа је достигнуће. Па и рад без достигнућа – већа је срећа од сваког опипљивог појма. И како ходите дуж своје лествице узлазном путањом, лакше прескачете сваку маргину. Празнина вам постане страни осећај. Вредности се не мењају, само слаби људи траже изговоре за своје одступање од онога што су били – да би постали оно што никада не могу да буду.
Неда Петровић за Компас инфо
