Добро је ако су људи жедни једноставности, па су дошли дотле да једноставност буде у моди, ако се и не осећају једноставним. Долазе неки на Свету Гору са испраном одећом. Кажем: „Ови не раде на пољу, зашто су такви“? Неко говори сељачки по природи, и њему то стоји. А други се труди да тако говори и то је да ти припадне мука.
Две крајности
Има и оних који долазе са својим краватама… Из једне крајности у другу. Један је имао шест-седам кравата са собом. Једно јутро кад се спремао, ставио кравату, обукао сако, итд. „Шта радиш тамо?“ пита га неко. „Ићи ћу код оца Пајсија“, каже. „А, зашто си се тако обукао?“ “То сам обукао да му тако укажем поштовање”. Е, где смо стигли!
Уопште немају једноставности, и због тога постоји ово хулиганство (= дивљаштво). Када духовни људи не живе једноставним животом, него су укочени, онда не помажу омладини. Тако млади данас, немајући никаквог узора, живе развратно (= као дивљаци). Јер, када гледају уштогљене хришћане, људе придављене краватама, укалупљење – не виде ту никакву супротност нити противљење свету.
Кад би видели једноставност код духовних људи, ни сами не би дошли у то стање
Млади данас прихватају дух овога света, поредак овога света. “Тако треба да чинимо ми хришћани, тако треба ово, тако треба оно…” И не чине то из себе, због благочестивости, него зато што “тако треба”. А онда и млади говоре: “Шта је ово? Да иду у цркву са стиснутим вратом ( – због кравате – прим. прев.)? Одох оданде!” Одбацују све то и иду наоколо наги. Иду у другу крајност.
Схваташ: све то чине јер се супротстављају. И када имају идеале, немају ваљане узоре и вредни су жаљења. Због тога је потребно да их неко усмери ка усрдности, да их дирне једноставним животом.
Они се љуте када духовни људи и свештеници покушавају да их задрже методима овога света. Када, међутим, нађу оно што је часно, али и једноставно и искрено, онда се сами замисле. Јер када је неко искрен и не узима себе за мерило, онда је једноставан и има смирење.
Свако разуме да ли са њим заиста саосећаш или лицемерствујеш
Све то пружа спокојство и самом том човеку, али то осећају и други. Свако разуме да ли са њим заиста саосећаш или лицемерствујеш. Један хулиган је бољи од једног лицемерног хришћанина. Зато, не треба имати лицемерни осмех љубави, него се треба природно понашати – нити злоба нити лицемерство, него љубав и искреност.
Највише ме гане када је човек унутра добро духовно утемељен. Када у себи има поштовања и истинске љубави (према људима – прим. прев), да дела једноставно а не по шаблону, јер тако човек остаје само на ономе што је спољашње и постаје спољашњи човек, карневалска маска.
Унутрашња лепота човекова
Унутрашња чистота дивне душе истинитог човека, улепшава и његову спољашњост, и сладост божанске љубави ослађује и његов поглед. Унутрашња лепота душе, осим што улепшава и освећује човека духовно, чини то и са његовом спољашњошћу, предаје га божанској благодати, улепшава и освећује и ружну одећу коју носи благословени човек Божји.
Отац Тихон је сам, иглом за шивење џакова, шио скуфије од комада тканине од старих раса, правио их као џакчиће и такве их носио, али су просто одисале благодаћу. Што год старо, или рђаво сашивено да је носио, то није изгледало ружно, јер га је улепшавала унутрашња лепота његове душе.
Једном га је неки посетилац фотографисао
Онаквог какав се затекао, са скуфијом као џакчићем на глави и у некаквој пиџами, којом га је огрнуо јер је видео да се старац смрзава. И сада, сви који гледају на фотографији оца Тихона, мисле да је носио владичанску мантију, док је то у ствари била стара, шарена пиџама.
Људи су и његове дроњке посматрали са побожношћу и узимали су их као благослов. Један такав благословени човек, који се изнутра изменио и који се и споља освештао, има веће достојанство, од свих оних људи који се само споља мењају (пресвлачећи своју одећу), а у себи задржавају старог човека са старим гресима.
