Врховна команда српске војске 1915. године, 25. новембра донела је одлуку да се повлаче преко Црне Горе и Албаније. О тој одлуци се размишљало, договарало, а неки су имали другачије идеје, које данас не можемо знати какав би исход имале.
Против повлачења трупа једини је гласао војвода Живојин Мишић рекавши да се “нико није усрећио бежећи из своје отаџбине, па нећемо ни ми!”
Наиме, војвода Мишић сматрао је да то што су Немци већ враћали велики број својих војника на Источни фронт одлична прилика за Србију и на саветовању Врховне команде у Пећи тражио да трупе остану на Kосову, и да се директно сукобе са Аустроугарима, Бугарима и мањим бројем Немаца.
То није била његова једина идеја. Такође, предлагао је и прелазак на герилски начин ратовања и напуштање досадашњег распореда трупа. Подршку његовим предлозима дао је и војвода Степа Степановић, али је ипак на крају променио мишљење.
Међутим, одлука да се трупе ипак повуку била је коначна одлука јер је војвода Путник сматрао да је непријатељ много јачи.
Прва колона у којој су били краљ, влада и дипломатски кор, кренула је 26. новембра 1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу. Са војском, Владом и остарелим краљем Петром бежао је и народ.
Изузетно јака зима и неприступачни предели отежали су овај пут и повлачење претворили у голготу у којој је страдао незапамћен број људи, наиме никада није утврђено колико тачно, али се говори да је било 240.000 мртвих, како војника, тако и цивила.
