Милан Р. Симић је у праву када каже да доброг афористичара читају „обе Србије“ и да он „погађа и власт и опозицију“. А Симић свакако јесте такав афористичар, јер његови су афоризми дубоко фундирани, свакако дубље од оног што називамо дневном политиком, од мода, ефемерности и пролазних интереса.
У том смислу, он, како гласи један његов афоризам и наслов једне његове књиге, пише „афоризме за дуго памћење“, који не застаревају, јер се менталитет не мења, јер се облици насиља и манипулације не мењају, а Симић у својим афоризмима највише гађа те „дубинске структуре“, које леже у основи већине наших тегоба, које већ постају наша историја и све наше искуство.
Он је зато у праву и кад каже да не пише „за своју душу“, него, обраћајући се читаоцима, „за вашу“.
Он нам осветљава поглед, трза нас како из инерције, навикнутости на учмалост и злобу, тако и из дефетизма и обесхрабрености, како пред овдашњим моћницима, тако и пред њиховим колонијалним господарима, о чему Симић нема никакве илузије. Јер у томе је највећи смисао хумора у афоризмима, јер афоризам ипак не може без хумора.
Хумор је ту да облажи пилулу, али само толико да је лакше прогутамо, а онда својом истином делује у нама. Лош афоризам је само зашећерен и не лечи, он је шарена лажа и заправо никад није ни духовит.
Симићеви афоризми духовити свакако јесу, и то на суптилан и истовремено суверен начин. Ипак, кад кажем да се овај аутор хвата за фундаменте, то не значи да скреће главу од врло препознатљивих феномена, догађаја и личности.
Он не бежи у уопштавање, морализацију, опште мишљење и здрав разум. Он је увек конкретан и о конкретном, али и нешто више од тога, што нам говори о нама, нашој стварности, али и о човеку, човеку као таквом. Поред друштвене стварности, политике и криминала, Симић не штеди ни нађу књижевну сцену, посебно истичући корупцију, интересно повезивање и плагирање, али и даље постојећу репресију, која је поунутарњена и углавном функционише као аутоцензура, због чега и јесте најопаснија.
Две књиге Симићевих афоризама у овој години – „Афоризми за дуго памћење“ (Нова Артија, Параћин) и „Маске су пале, фантомке нису“ (АСоглас, Зворник) стога су празник за сладокусце ове често потцењене књижевне форме, и друштвени догађај првог реда, у смеру нашег освешћивања, охрабрења нашој самосвести и нашој борби за смисао и за слободу.
