Конкордатска криза је била вјерска и политичка криза у краљевини Југославији током 1930-их. На једној страни се нашла влада Милана Стојадиновића, а на другој страни Српска православна црква. 25. јула 1935. Југославија је потписала Конкордат са Ватиканом. Овим је Римокатоличка црква добила широка права у области образовања, социјалних и хуманитарних дјелатности.
Међутим, Конкордат је требало и ратификовати. Стојадиновић је прво хтио да направи споразум са СПЦ. СПЦ није на Конкордат гледала позитивно. Сматрало се да Конкордат даје католичкој цркви превише права и привилегија у разним сферама. Ипак, Стојадиновић је тврдио да је он упознао патријарха Варнаву са Конкордатом још и раније те да патријарх тада није имао никакав приговор. Свети архијерејски сабор је влади упутио „Примедбе и приговоре на пројект Конкордата“. Патријарх Варнава је изјавио да ако Конкордат буде прихваћен, СПЦ бити приморана да се бори свим средствима против његове примјене.
СПЦ је такође издала и саопштење за јавност у којем се јасно изражава мишљење о Конкордату. У саопштењу СПЦ је позвала православне вјернике да се држе православља и да помогну својој Цркви. СПЦ је тврдила да се Југославија Конкордатом проглашава „земљом невјерника“ коју католичка црква треба да покрсти. Криза је 1937. достигла врхунац. 19.7.1937. је организована литија за оздрављење патријарха Варнаве, али је у исто вријеме та литија замишљена и као протест против Конкордата. Међутим, вјерници су се нашли на удару жандармерије. Углавном се као главни организатор ове литије помиње Николај Велимировић, али уствари далеко већу улогу је имао др. Војислав Јањић.
Политичка опозиција је подржавала СПЦ па је тако овај сукоб добио и политичку димензију. Због тога је Свети архијерејски сабор још у мају 1937. издао једну декларацију у којој се СПЦ оградила од југословенске опозиције. У периоду од маја до јула 1937. о Конкордату се говорило у Народној скупштини. СПЦ је пријетила да ће екскомуницирати било којег православног посланика који буде гласао за ратификацију Конкордата. Постојао је и посебан Одбор за Конкордат.
Овај одбор се састојао од 21 члана, а у њему су била и свештена лица. Интересантно је да је свештеник из Шабачке епархије Марко Ружичић био у том Одбору, али је подржао Конкордат. Због овога Ружичић је био лишен свештеничког чина. Тензије су се само повећале када су се прошириле гласине да је патријарх отрован. 23. јула 1937. о Конкордату се гласало о Народној скупштини и Конкордат је прошао. Свети архијерејски сабор је из Цркве искључио све оне посланике који су подржали Конкордат. Конкордатска криза је попримила и националистички карактер.
Срби су махом сматрали Конкордат оружјем Ватикана, док су Хрвати противљење Конкордату сматрали српско-православним шовинизмом. Сукоб владе и Цркве се наставио и послије смрти патријарха Варнаве 23.7.1937. Тако је 14.8.1937. забрањено објављивање једног званичног саопштења СПЦ. Ипак, Стојадиновић је схватао да му сукоб са СПЦ не треба, па је одлучио да сачека са изношењем Конкордата пред Сенат. Ово је у суштини значило одустајање од Конкордата, а то је и потврдио министар унутрашњих послова Антон Корошећ у новембру 1937. и потврдио. Одустајање од Конкордата је наравно довело до погоршања односа Југославије и Ватикана.
