Белоглави суп у Србији пре тридесетак година био је пред изумирањем. Упорношћу ентузијаста и локалаца који су им обезбеђивали храну они су данас једна од најзначајних врста у нашој земљи. Када су спали на свега 10 парова, сви су мислили да је то крај ове врсте.
Белоглави суп је врста лешинара која настањује западну и југозападну Србију, прецизније клисуре реке Милешевке, Увац и Трешњице. Овој птици је потребно да се налази на пространом, отвореном подручју, са мало вегетације. Док је раније број ове врсте знатно падао због лова и тровања, данас је у порасту захваљујући унапређењу прихрањивања и заштите.
Белоглави суп се храни искључиво угинулим животињама (сисари, а највише копитари и папкари), чиме спречава ширење заразе.
Своја гнезда смештају у клисурама на стрмим кречњачким стенама. Од краја јануара до почетка априла женка сноси само једно јаје. Младунац прва три месеца не може да лети. Тек после годину дана су самостални и почињу да сазревају. Коначну зрелост достижу у четвртој и петој години живота.
„Небески краљеви“ Увца
Највише их је у Кањону Увца. Са распоном крила од три метра, белоглави супови надлећу Увачко језеро, тиме употпуњујући предивну природу краја у близини Сјенице. Својом лепотом они се савршено уклапају у ову предивну природну целину.
Обале језера дугог 26 километара и дубоког преко 100 метара, које је за потребе производње електричне енергије изграђено на реци Увац, јесу највеће станиште белоглавог супа на Балкану.
Ови „небески краљеви“, тежине шест до осам килограма, лете на великим висинама готово без махања крилима, кружењем и „једрењем“. Због тога су главна атракција ових предела.
„Белоглави суп је чистач природе, није агресор, није нападач, он једе искључиво угинуле животиње. Све што угине у Златиборском округу, и за шта ветеринари дају зелено светло, доводимо на хранилиште“, прича један од водича Драган Вујаничић.
У свом чамцу често чује питања о овој врсти птица, која је, загалањем орнитолога и других љубитеља природе спасена од изумирања.
„Свако младунче се чипује. Стручњаци долазе из Београда, планинари се спуштају низ уже, узимају младунче, ветеринари га прегледају, чипују и враћају родитељима у гнездо. Сваки има своје обележје. Тако знамо да је један слетео у Израел, један у Грчку, Македонију, један је био у Белорусији“, прича Драган.
У станиште их враћају чак и авионом
Када неки белоглави суп из Увца залута хиљадама километара далеко, организује се његов повратак на станиште, понекад и авионом. Још једна занимљивост о којој наш саговорник радо говори јесте да када женка угине, мужјак не тражи другог партнера и обрнуто.
Родитељи о младунчету брину годину дана, затим се оно осамостаљује и тражи „сродну душу“ да би свило гнездо. Птице достижу зрелост са око пет година када пар добија младунче – увек само једно.
Викендом кањон Увца посети и до 1.000 туриста дневно, а од чега је бар њих 700, каже Драган, из иностранства. Кад један од њих дође у ове крајеве, о лепоти природе обавезно прича пријатељима, па убрзо и они дођу да се у то сами увере.
Осим ове ретке врсте орла лешинара, иначе јако корисног за природу јер спречава ширење зараза и врши „природну рециклажу“, туристе на Увачко језеро привлачи и то што је јако богато рибом, погодно за купање и у околини има прелепе шетачке стазе до неколико видиковаца, као и бројне пећине.
