“Дунав је некад био плићи, све се променило изградњом бране на Ђердапу“, реченица је која се каткад, попут урбане легенде, може чути и данас у Београду.
Али, ова прича није немогућа. Изградњом хидроелектране Ђердап, човек је укротио природу и зауставио ток моћног Дунава који своју застрашујућу снагу показује у казанима узане клисуре.
Сила природе на бранама овог огромног енергетског објекта генерише 1.083 мегавата електричне енергије. За поређење: наша највећа термоелектрана “Никола Тесла 1” у Обреновцу снаге је 1.650 mw.
Дунавска електрана је укупно дугачка 1.278 метара и на “равне части” деле је српска и румунска страна.
Треба напоменути да је низводно од ове, наше највеће хидроелектране, подигнута и још једна, Ђердап 2. Додуше, знатно мања електрана, снаге 270 мегавата.
Изградња је била право чудо
Док је прва “бранска“, друга је проточна, а ова два система чине укупно петину производних капацитета електричне енергије у Србији. И то чисте.
Изградња овог система била је право чудо. У једној старој ТВ репортажи говорило се да ће, када се 1970. године заврши брана, вештачко језеро поплавити бројна насеља.
“Његове тамне дубине завек ће сакрити од наших очију Доњи Милановац, Текију, Оршаву, Аду Кале. Нестаће и чувеног Сипског канала заједно са малим рибарским селом недалеко од њега. Зима 1966. године била је последња зима Сипа“.
Али, упркос неопходном потапању, сва та насеља поново су подигнута, на другим локацијама.
Пред надолазећим чудом које ће укротити природу, репортери су снимили живот сељана из Сипа чија ће огњишта бити збрисана. Наводило се да су 200 година раније дошли са Шар планине и да су се с Дунавом сродили. А онда, у мирно место дошле су бучне машине…
“Ни слутили нису да ће га икада људи премостити, а камоли преградити“.
Чак 8.000 радника стационираних у Кладову радило је на овом великом пројекту.
Бетонске коцке од чак 15 тона, тзв. бетонски јежеви од чак 25, разне друге гигантске металне конструкције, зауставиле су ток моћне реке у љутој клисури.
Много тога остало је под водом, па је било потребно дислоцирати и чувени Лепенски вир и знаменити антички сппменик, Трајанову таблу.
400.000 волти за Београд
Хидроелектрана Ђердап 1 је у време када је подигнута, била највећа у Европи. Изградња почела 1964. године, а свечано је отворена 16. маја 1972. године. Врпцу су пресекли тадашњи “први људи” две земље, Југославије и Румуније: Тито и Чаушеску.
Ни бродови не могу да прођу без посебне најаве. За њих постоје посебне преводнице на српској и румунској страни, својеврсни “лифтови” за бродове којима прелазе с једне на другу висину.
Оно што Београд веже са Ђердапом није само ток Дунава, већ и далековод који престоницу са истока снабдева електричном енергијом. Вод под напоном 400.000 волти стиже до велике трафостанице у Лештанима.
Када се данас говори о овом технолошком и градитељском чуду Србије, све асоцијације су ка времену Титове Југославије. То јесте тачно јер је у његово време изведен овај задивљујући подухват. Ипак, изузетно се мало зна да је прва иницијатива за искоришћавање енергетског потенцијала Дунава код Ђердапа била истакнута још давне 1896. године.
Први кораци покренути у краљевини
Те године завршено је извођење регулационих радова на Ђердапу, у оквиру којих је изграђен Сипски канал. Немачки инжењер Хуго Лутер који је водио ове радове, предложио је Министарству народне привреде Краљевине Србије да се завршетак регулације Ђердапа искористи за подизање постројења за производњу електричне енергије.
Министарство пољопривреде и вода Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца формирало је 1924. Ђердапску секцију са циљем да се изради “Студија о генералном уређењу Дунавског сектора званог Ђердап – пловидба и искоришћење водене снаге”.
Ту је било предложено да се у сектору Ђердапа изграде две хидроелектране, једна код Свињице, а друга код Сипа.
Идеја је подразумевала да је могуће извршити електрификацију и индустријализацију Србије, Срема, Баната и Бачке са енергијом са Ђердапа. Настанком светске економске кризе крајем двадесетих година прошлог века рад на овом пројекту је био обустављен.
Изградња
Нови моменат наступиће споразумом Румуније и СФРЈ 30. новембра 1963. Септембра наредне године свечано су отворени почетни радови на изградњи главног објекта хидроенергетског и пловидбеног система “Ђердап” откривањем две спомен плоче на две обале Дунава.
Од тог тренутка у наредних седам година трајаће борба неимара да се обузда моћни Дунав и подигне у то време пета по годишњој производњи електричне енергије хидроелектрана на свету.
Пројекте за овај велики подухват у области грађевинарства радили су пуних 10 година стручњаци нашег “Енергопројекта” и румунског “ИСПХ”. Брана је представљала не само технички, него и архитектонски успех обе државе. Шеф југословенске групе био је инжењер Вукадин Ђорђевић, а румунске Флоријан Јургулеску.
За изградњу енергетског и пловидбеног система утрошено је 440 милиона долара, по ценама из 1962, а узнос су платиле обе земље. Од укупних инвестиција чак 95 милиона долара било је утрошено на објекте и на све оно што би побољшало услове пловидбе у сектору “Ђердапа“.
Расељавање и рушење
Тада је пресељено из свог места пребивалишта око 8.400 становника са наше и 14.500 са румунске стране. Само у Србији је за то издвојено око 250 милиона динара.
Више од 2.000 објеката је срушено, као и пет цркава, а четири гробља су морала да буду пресељена. Румуни су потопили насеља Верчиорова, Ада Кале, Оршава, Осрадина и Тисовица, а делимично Козлова и Дренкова.
Између електрана је изграђено 14 преливних поља, свако широко по 25 метара са стубовима од по седам. Цела хидроелектрана добила је 12 генератора, по шест са обе стране, а јачина сваког је онда била 171 мегават или 230.000 коњских снага. Укупна снага хидроелектране била је једнака оној коју би могло да развије 5.000 средњих тенкова, односно око три милиона коњских снага.
У изградњи тада највећег југословенског подухвата учествовало је седам домаћих грађевинских фирми удружених у пословно удружење “Југоинвест”. Они су имали рок од маја 1964. до 1. октобра 1971. године, с тим да је пуштање прва два агрегата било орочено на 1. октобар 1970. Тако је и било: први агрегат пуштен је у рад и пре рока, 7. августа 1970. на 943. километру реке Дунав, 10 километара узводно од Кладова.
Фабрика струје успешно је почела да ради, а џиновска турбина се од првог тренутка без икаквих проблема равномерно окретала и за само један дан произведено је 1,25 милиона киловат часова електричне енергије. То је било довољно да се осветли 400.000 сијалица од 100 свећа, односно довољно струје за један град као што је Ниш.