Ратни дописник сарајевске „Српске речи“ 1912. године боравио je на Цетињу, био је присутан у болници када је краљица Милена посетила рањенике.
Она је тада наишла на једног рањеног Црногорца којем је изнад главе, на папиру писало да има 64 године и да је рана тешка. Смртоносна.
„Ђе си ти рањен“, питала је краљица благим гласом, пуним нежности. Као мајка која брине за своје дете.
„Под левом сисом“, испрекиданим гласом одговорио је стари ратник.
Покушавао је, али није имао снаге да покаже куда је прошао непријатељски куршум. Он је пробио плућа и сломио ребра
„Бог ће ти помоћи и Свети Петар, јуначе, оздравићеш ако Бог да“, рекла је краљица. У то, настаде нека тишина. Мук. Седа краљица је непомично стајала поред рањеника. Њене очи су засузиле.
Стари рањеник је уздахнуо дубоко. Тргнуо се као из сна. Тихо је изговорио – „Још, неко…лико дана.”
Рањеник је поново изговорио – „Још неко…лико дана па опет.”
Краљица га је питала „шта опет”.
Црногорац је био обливен хладним знојем, у бунилу, самртничком ропцу. Изговорио је, већ несвестан пристуства краљице и околине.
„Хеј, Косово ћемо осветити“, изговорио је он испрекидано.
Краљица је кренула даље кроз просторију са рањеницима.
Пре него што је дошла до следељег кревета једној болничарки, Рускињи, рекла је да буде уз старог ратника и да се побрине да добије све што је могуће.
Посета је завршена и владарка је отишла аутомобилом.
Сутрадан, када је сунце нестајало у правцу запада, одјекнуло је Цетињм мртвачко звоно.
То је био последњи поздрав старом рањенику који је притиском смртних болова сањао о Косову и освети.
