Како се Други светски рат ближио крају, тако је убијање и истребљење логораша у Јасеновцу постајало све жешће и интензивније. Убијало се неконтролисано, а успут је уништаван и сваки писани траг о страдалима.
По наређењу управе логора Јасеновац, пред крај рата, све нове групе које су ту довођене, истог тренутка су ликвидиране на обали Саве. А потом бацане у реку.
Због карактера злочина у Јасеновацу и монструозних начина убијања, Јасеновац јесте симбол страдања Срба у Другом светском рату каже историчар и виши научни сарадник у Институту за савремену историју Милан Гулић.
„Страдање које је без дилеме имало карактер и размере геноцида и у коме је убијено толико људи да су на генерацијама остале колективне трауме. Јасеновац није био инцидент, није био пројекат групице лудака или поремећених људи“, наводи Гулић.
Jуриш из смрти у живот
Кућа смрти, како су Јасеновац звали заточеници, функционисао је готово четири године, а идеја о бекству међу логорашима била је присутна последњих годину дана постојања логора.
Кишно јутро 22. априла 1945. – источне капије логора уз пут према Кошутарици биле су немарно притворене.
Усташке страже у бункерима и извидници на логорском зиду. А онда, за њих потпуно ненадано, у 10 часова повик логораша Анте Бакотића означио је јуриш из смрти у живот.
Саво Влакетић из Даља који је 1943. доспео у логор Стара Градишка одакле је врло брзо транспортован у Јасеновац наводи да је све почело око 9 сати.
„Договорили смо се да ударимо, па ко остане жив. Ми кренули јуриш на стражу. Ја сам ликвидирао једног стражара. Он је био пред вратима просторије где смо ми били. Киша је падала, он је имао кишну кабаницу и пушку окренуту надоле. Кад је дат знак за јуриш ја сам истрчао и ухватио га за пушку. И у том гурању, како је ишао уназад, он је пао у јарак“, сећа се Влакетић.
„Кад сам се ја дигао, додаје он, испред следећих врата био је други усташа. Он је испалио на мене рафал из шмајсера и погодио ме у образ са леве стране. Пао сам, а кад сам дошао до капије, а она је била испод једне извиднице, тамо је већ био метеж и било је мртвих.
Ми смо морали пливати преко Саве у Босну. Кад смо прешли преко, ми смо полегали на песак. Они су још увек тукли из оружја на нас, али пошто се ми нисмо дизали они су, ваљда, мислили да су нас поубијали. И отишли су!“, сећао се Влакетић врло живо дана пробоја.
Јуриш у слободу означио је Анте Бакотић, а пролаз кроз јасеновачку капију омогућио је Миле Ристић рекли су за Радио Београд у априлу 1991. године Јосип Ерлих и Михаило Марић:
„На самој капији усташа метнуо митраљез и како је био брисани простор, он је почео да коси. Покојни наш друг Миле Ристић, који је био у партизанима па заробљен, он се некако довукао поред зида тако да је заскочио усташу што је држао митраљез. Убо га је ножем или нечим другим, не знам.
Био сам четврти иза њега. Ристић је узео митраљез и изнео ван капије и окренуо митраљез према извидници. Тако да су се они ућутали, бојали су се за свој живот. Кад је нестало метака он је митраљез бацио у Саву“.
Како је нестао логор
Пробоја се врло живо сећао и Чедомил Хубер:
„Они су били у бункеру јер је снег са кишом падао. И ветар је дувао тако да је било врло непријатно време. Они су се сакрили у бункер не очекујући да ће логораши било шта учинити. Јурнули смо. Један стражар је био убијен.
Остали су побегли под незадрживим налетом логораша. Замислите стотине нас како јуримо и вичемо: „Ура, ура! Напред другови!“ И најхрабрији би се преплашили“, описује Хубер те моменте.
Усташе, додаје он, баш нису биле нарочито храбре.
„Кад сам дошао на линију пуцњаве, ја сам се пребацио преко цесте на ливаду и ту су биле усташе које су јуриле појединце. Знате, они су се нас исто толико бојали колико и ми њих. Ја који сам имао џепни нож полетео сам на једнога који је репетирао пушку да ме гађа.
Он се уплашио мене, и отишао иза грма. Ја се уплашио њега и побегао иза грма. Тако сам му се склонио са ока, а и од његовог метка.
„Вероватно је још неко имао неки сличан доживљај. Кад сам дошао у шуму био сам слободан, али сам. Нигде никога. Али логор је био готов. Логора више није било. И ми логораши смо уништили логор. Мислим да је то једини случај у историји Другог светског рата да су логораши сами ликвидирали логор у којем су били затворени“, каже Хубер.
Пробој јасеновачких логораша почео је 22. априла 1945. из два преостала логора у систему – Циглане и Кожаре. Иако тачних података нема, процене су да се у ноћи између 21. и 22. априла у логору налазило око 1.220 људи.
У Извештају Југословенске државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача који је 26. децембра 1946. достављен Међународном војном суду у Нирнбергу, наведено је да се бегом из логора спасило педесет заточеника.
Накнадним истраживањима утврђено је да је право на живот изборило 117 логораша.
