Некада давно на месту Пештерског поља налазило се велико језеро. Легенда каже да је у том језеру живела троглава аждаја која је народу причињавала много муке и којој је сваке године морало да се принесе на жртву једно младо женско чељаде. Тако је било све док један јунак – православци верују да је то био Свети Ђорђе, а муслимани да је Алија Ђерзелез – није одлучио да аждаји коначно стане на крај.
Он је прво ударио великим маљем у камен и на том месту је потекао извор Ђурђевица, који постоји и данас, а потом је пресудио аждаји. Тако су, верује народ овога краја, настали и многи топоними. На месту где се троглава аждаја браћакнула настао је Браћак, где се испружила Пружањ, где је репом шуму окрњила Крња јела, где јој је највише крви истекло Точилово, а планина која се од њеног лета зањихала постала је Нинаја.
Пештерска висораван
Легенда о троглавој аждаји којој је пресудио јунак племенитог срца само је једна од многих која се и даље може чути у овом делу Србије. Ту су и приче о походу цара Трајана, по коме је врх Тројан, највиша тачка Пештерске висоравни, висок 1.351 метар, наводно добио име и где се и сада закопани налазе остаци његовог двора, легенда о воденом бику и друге.
Оне су се поред огњишта, с колена на колено препричавале деци у зимским вечерима, када је ваљало прекратити време и приштедети храну и огрев, за себе и стоку све до маја, када је најзад хладноћа попуштала, а снег се топио.
Зато Пештерска висораван, као и читава сјеничка општина, просторно једна од највећих у Србији, с разлогом носи име „српски Сибир”. Овде су зиме дуге и хладне – мада последњих година, кажу мештани, ваљда због овог глобалног отопљавања не толико сурове као раније, а лета кратка и не много топла.
Пештерска висораван један је од хладнијих крајева не само Србије, већ и овог дела Европе. Тако је 26. јануара 1954. овде измерено минус 38,3 степена, што је званично и најнижа температура икада измерена у Србији. Бивало је дана, чак и у последње две деценије, када је температура падала испод минус 30 степени, па није чудо што су јул и август једини месеци када овде нису забележене снежне падавине. У јуну то није случај па је средином јуна 1987. у Сјеници нападало двадесетак центиметара снега.
Без обзира на сурову климу Пештерска висораван (име је, кажу, добила по пећинама – пештерима) ни овог лета никога, а посебно посетиоца из града не може оставити равнодушним.
Надморска висина на Пештери је 1.100–1.200 метара, а због ветра који стално дува чак и овог јула није препоручљиво кренути у ове крајеве без пребаченог џемпера или тање јакне. Наравно, овде се може пробати и купити чувени сјенички сир, највећи „бренд” овога краја, али и уживати у укусној јагњетини, још једном од пештерских специјалитета. Највећи део Пештерске висоравни припада општини Сјеница, а један и општини Тутин.
Зими сурова, али и прелепа природа овога краја један је од разлога што се у Сјеници све више окрећу туризму. А овај део Србије има шта да понуди. Општина Сјеница обухвата површину од 1.059 квадратних километара, што је чини једном од већих у Србији, а дели се на Пештерску висораван и Сјеничку котлину у којој је смештен и град Сјеница. Према резултатима последњег пописа из 2011. године, на територији ове општине живела су 26.392 становника, махом Бошњака (који су у већини) и Срба, а у самом граду 14.060 људи. Мештани верују да ће их на следећем попису бити мање, јер се у потрази за послом много људи одселило у друге делове Србије, али и у иностранство, пре свега у Немачку и Аустрију.
Кроз сам град протиче река Грабовица, а у близини су Лим и кањон реке Увац, као и планине Јавор, Голија, Златар, Јадовник, Гиљева, Нинаја… Када је реч о кањону Увца, ваља напоменути да се око 15 километара од града налази и видиковац Молитва који је, кажу, један од најлепших у Србији. До њега се стиже када се од Сјенице крене према Ивањици и на дванаестом километру скрене лево, земљаним путем према селу Урсуле. Од скретања до видиковца који се налази на висини од 1.247 метара ваља прећи неколико километара уског земљаног пута, а потом и 200–300 метара пешице, али се труд заиста исплати јер је призор који се угледа кад се стигне до Молитве (чак и овог лета када је ниво Увачког језера рекордно низак) изванредан.
Џамија султаније
Иначе сам град Сјеница има доста добро очувано градско језгро у којем се нарочито издваја џамија султаније Валиде, саграђена седамдесетих година 19. века. То је, кажу, једина царска џамија у Србији, јер је подигнута залагањем мајке султана Абдула Хамида. Складних димензија, има куполу пречника 15 метара, која је била прекривена оловом, а подигнута је без стубова што је својеврстан грађевински подвиг тог времена.
Ваља посетити и Цркву Светих апостола Петра и Павла, као и друге верске објекте, попут манастира Куманица, који се налазе на територији општине. Близу градског језгра, а опет у очуваном природном окружењу је и једно од омиљених излетишта Сјеничана – стара воденица на врелу Грабовице која је очувала аутентичан изглед.
Споменик српским јунацима
У центру града налазе се и зграда општине, споменик српским војницима који су ослободили ове крајеве у балканским ратовима, али и парк и лепо шеталиште дуж којег се налазе бројни кафићи, посластичарнице, ресторани. Тамо се могу пробати и купити бројни специјалитети, попут сјеничког сира, ћевапа, мантија, али и ратлук, баклава, кремпите. То је, свакако, још један од разлога за посету овоме крају.
Бескрајни пашњаци и катуни
Прво што гостима овог краја пада у очи јесу пашњаци, чија бескрајна пространства прекривају већи део висоравни, као и мир који тек повремено наруши звук неког возила. Ту су и неизбежна стада крава и оваца, јер овај крај живи превасходно од сточарства. Мада је и овде сточни фонд више него преполовљен, Пештер је један од ретких делова Србије где се овце и краве и даље могу видети како слободно шетају путевима. Зато је на пашњацима готово свака травка покошена – јер се за њих храна мора наћи, а на сваком кораку могу се видети чобански катуни или станови, како их овде називају. Они су готово сви направљени од дрвета и прекривени сламом, а око станова налазе се пластови сена намењени стоци. Чобани, као и сви горштаци, у почетку помало неповерљиви, брзо ће прихватити сваког добронамерног госта и показати му своју срдачност и гостопримство.
