Стојан Протић био је значајна фигура у политичком животу Србије и Југославије у првој половини 20. века. Рођен је 28. јануара 1857. године у Крушевцу, у породици која је била позната по свом патриотизму. Његов деда по оцу, поп Милија, страдао је од Турака због својих уверења. Стојан је студирао историју и филозофију на Великој школи у Београду, где је запазио професор Стојан Новаковић. Након кратког рада у државној служби као професор у Свилајнцу, Протић се посветио новинарству и постао уредник званичног дневног гласила Народне радикалне странке, „Самоуправе“.
Његов политички ангажман почео је крајем 1887. године када је изабран за народног посланика из редова радикала. У то време је такође био и секретар Министарства унутрашњих дела у радикалској влади. Након што је влада расформирана, Протић је дао оставку на државну службу и наставио да ради у „Одјеку“, листу који је и сам основао. Као уредник, заступао је идеју о промени српског устава и преводио модерне европске уставе на српски језик. Због својих ставова, био је ухапшен и провео је десет месеци у затвору у Пожаревцу, одакле је пуштен помиловањем.
После Првог светског рата, Протић је образовао прву владу Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца и био је њен први премијер. У том периоду, сукобио се са Николом Пашићем око места лидера Народне радикалне странке, али је изгубио и Пашић је постао вођа странке. Протић је такође био и управник Народне библиотеке Србије и уредник часописа „Дело“ и листа „Одјек“. Написао је и одговор на аустроугарски ултиматум Србији 1914. године.
Стојан Протић је преминуо 28. октобра 1923. године у Београду. Оставио је за собом значајно наслеђе као државник и публициста, и један је од оснивача Народне радикалне странке у Србији.
Његова улога у обликовању политичког пејзажа Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца била је кључна у периоду након рата, када је држава била у процесу консолидације и унутрашњег уређења. Као премијер, Протић је радио на стабилизацији државе и управљању комплексним односима између различитих националних група унутар ње.
Протићева политичка филозофија била је утемељена на идејама либерализма и парламентаризма, што је утицало на његово залагање за уставне промене и демократизацију политичког система. Његова визија укључивала је и заступање снажне централне власти која би осигурала јединство и стабилност државе, али и поштовање права и слобода појединаца и различитих културних идентитета. Протић је такође био познат по свом критичком ставу према политици Николе Пашића, са којим се сукобио око лидерства у Народној радикалној странци. Овај сукоб је довео до подела унутар странке и утицао на политичку динамику у земљи.
Као министар финансија, Протић је имао значајну улогу у економском развоју и модернизацији државе. Његове реформе у пореском систему и финансијској политици биле су усмерене на стабилизацију економије и подстицање индустријализације. Протић је такође био активан у културном и образовном животу, као управник Народне библиотеке Србије и уредник часописа „Дело“ и листа „Одјек“. Његов допринос у области публицистике и културе оставио је трајан печат на интелектуални развој државе.
У историји Југославије, Протић се памти као један од архитеката њене ране државности и као човек који је својим радом и идејама утицао на обликовање политичке мисли и праксе у земљи. Његова заоставштина је вишедимензионална, обухватајући политичку, економску, културну и образовну сферу, што говори о његовој визији свеобухватног развоја друштва.
Његова спољна политика била је усмерена на стабилизацију и консолидацију позиције Краљевства на међународној сцени, посебно након турбулентних година Првог светског рата и промена које су уследиле. Протић је радио на успостављању и јачању дипломатских веза са кључним европским силама, тежећи да обезбеди подршку за нову државу и њене интересе.
Његова влада је такође била фокусирана на решавање бројних граничних спорова и територијалних питања која су остала отворена после рата. Протић је сматрао да је за успех Југославије кључно да се ови проблеми реше мирним путем и дипломатским преговорима. Он је такође био укључен у преговоре око уговора који су дефинисали нове границе и међународни статус Краљевства, учествујући у разговорима на Париској мировној конференцији 1919. године.
Протић је такође био познат по свом одговору на аустроугарски ултиматум 1914. године, који је био један од катализатора за избијање Првог светског рата. Његова способност да артикулише ставове и интересе Србије у то критично време показала је његову дипломатску вештину и одлучност у заступању националних интереса.
Као министар финансија, Протић је радио на економском јачању државе, што је такође имало утицај на међународне односе. Његове реформе и финансијска политика биле су усмерене на стварање стабилне економске основе која би омогућила Југославији да се ефикасније укључи у међународну трговину и економске односе.
У свом политичком деловању, Протић је такође показао разумевање за потребу балансирања између националних интереса и међународних обавеза. Његова способност да навигира комплексним међународним водама била је од суштинског значаја за младу државу која је тежила да утврди своје место у свету.
Иако је Протићево време на власти било релативно кратко, његов утицај на спољну политику и међународне односе Југославије оставио је трајни отисак. Његов рад на унапређењу међународног положаја земље и његова дипломатска делатност били су камен темељац за будуће генерације југословенских дипломата и политичара.
