Други српско-турски рат 1877-1878, је рат Кнежевине Србије против Османлијске Турске у циљу ослобађања јужних крајева и осигурања пуне независности Србије. Рат је трајао од 13. децембра 1877. до 5. фебруара 1878. године.
Прилике у Србији уочи рата
После неуспеха у Првом српско-турском рату, у Србији је владало велико незадовољство због осиромашења становништва, а које је било појачано неродном годином, наметима ради покривања државних трошкова и гушењем политичких слобода. Ипак, са симпатијама је гледано на почетак руско-турског рата у пролеће 1877. године и опрезно је почело повезивање са Русијом која је саветовала уздржаност. Када су Руси код Плевне у Бугарској заустављени од Турака, Русија је тражила улазак Србије у рат, али је Србија била потпуна неспремна за то. Русија је пружила знатну финансијску помоћ Србији, па је ова крајем септембра на своје југоисточне границе истурила 25-30 хиљада војника, а војска је ојачана у наоружању и опреми.
Пуковник Сава Грујић, министар војске, извршио је реорганизацију српске војске тако што је формирано пет корпуса:
Шумадијски, са 15.500 бораца и 146 официра; Моравски, са 18.450 бораца и 118 официра; Тимочки, са 22.150 војника и 124 официра; Јаворски са 13.100 војника и 66 официра, и Дрински са 12.350 бораца и 54 официра. Почетком рата образована је и посебна Тимочко-зајечарска војска са 8.800 бораца. Србија је у рат са Турском ушла са 89.000 војника и 232 топа, а Турска са 85.000 редовних војника и неколико хиљада башибозука и Арнаута. Председник владе у периоду 1876-1878. године био је Стевча Михаиловић, а министар спољних послова Јован Ристић.
Тополска буна
Један батаљон Крагујевачке бригаде Друге шумадијске дивизије побунио се 7. децембра 1877. године и одбио да иде на фронт, па су војници из Крагујевца отишли у Тополу, у нади да ће им се придружити и други батаљони, да ће им се на чело ставити Петар Карађорђевић који би свргао кнеза, односно тада краља Милана и затим одустао од рата.
Ово је био покушај карађорђеваца да изврше преврат у Србији. Буна је угушена без крви 11. децембра, побуњеници су похватани и сурово кажњени. Неки од организатора буне кажњени су и стрељани у Аранђеловцу тек 31. маја 1878. године.
Повод и циљ овог рата
Непосредан повод за ове ратове био је устанак Срба 1875. године против турске власти у Босни и Херцеговини, који је запалио искру отпора и борбе за слободу широм региона. Ови ратови нису били само војни сукоби, већ и наставак вишевековне ослободилачке борбе српског народа против османлијске доминације.
Циљ овог рата био је исти као и циљ Првог српско-турског рата: ослобођење српског народа од турске власти и територијално проширење према Југу. Ратни план српске војске заснивао се на чињеници да Србија, на захтев великих сила, не може имати претензије према Босни, као и захтеву Русије да се помогне њиховој војсци у надирању ка југу Бугарске.
На бази ових чињеница, ратни план је предвиђао да три од пет српских корпуса (Шумадијски под командом генерала Белимарковића, Моравски под командом пуковника Лешјанина и Тимочки под командом пуковника Хорватовића) са укупно око 46.000 људи и 128 топова развију напад према југу и југоистоку, опколе Ниш, заузму Бабину главу, Белу Паланку и Пирот, те наставе наступање према Софији ради садејства руској Дунавској армији.
Дрински корпус под командом генерала Алимпића да буде у одбрани према Босни, а Јаворски корпус под командом пуковника Николића да у повољном тренутку пређе из одбране у напад према Новом Пазару и Сјеници. Тимочко-зајечарска војска под командом пуковника Здравковића да нападне и освоји Кулу и Видин.
Турски ратни план предвиђао је упорну одбрану на свим правцима, ради чега су многе тачке у долини река Нишаве, Јужне Мораве, Рашке и Ибра биле добро утврђене, а најснажнија утврђења били су Ниш, Нови Пазар и Пирот.
Објава рата Турској
Рат Турској објављен је 13. децембра, а операције српске војске отпочеле су 15. децембра наступањем трију српских дивизија (Ибарске, Моравске и Дунавске) према југу ради опкољавања Ниша.
Ова операција је изведена успешно и тачно па је Ниш био потпуно опкољен за свега пет дана ратних дејстава.
Да би онемогућио долазак помоћи са Косова опседнутима у Нишу, пуковник Милојко Лешјанин је наредио Ибарској дивизији да заузме Куршумлију и стратешке тачке Самоково и Преполац које пресецају пут Приштина-Прокупље-Ниш.
Извршавајући ову наредбу, јединице пуковника Биничког су после дводневних борби 25. децембра освојиле Куршумлију, али су Самокову и Преполцу успеле само да се приближе и ту су остале. Под дејством српских претходница и под притиском устаника, чији се број повећао на 6.000 људи, Турци су у то време напустили Лесковац и повукли се на југ, затварајући Грделичку клисуру. Врховна команда српске војске, на челу са кнезом Миланом, од 18. децембра налазила се је у Алексинцу.
Ослобођење Ниша, Пирота, Врања и Беле Паланке
Током операција око Ниша, Тимочки и Шумадијски корпус су дејствовали према југоистоку, постижући значајне успехе. Књажевачка војска заузела је стратешке положаје Бабина глава и Свети Никола, ослобођена је Бела Паланка, онемогућавајући турску помоћ из Босне, Албаније и са Косова према Софији.
Након ослобођења Пирота, српске снаге су усмерене према Нишу. Тродневне жестоке борбе су вођене, а град је предат 10. јануара. Затим је српска војска ослободила Кулу, Брезник, Трн, Радомир, зауставивши се код Сливнице када су Руси заузели Софију.
Напад на Ниш се одвијао са четири дивизије и 15.000 војника. Генерал Белимарковић је руководио борбама, а Турци су пристали на преговоре о предаји. Ниш је предат 10. јануара, а српске трупе су свечано ушле 12. јануара.
Након ослобођења Ниша, план је био усмерити напад ка Косову. Моравски и Тимочки корпус су имали тешкоће, а вест о примирју из Једрена 5. фебруара окончала је борбе. Шумадијски корпус је ослободио Врање 30. јануара, а затим кренуо ка Приштини. Међутим, и ту је вест о примирју стигла.
Србија је у овом рату имала значајне губитке. Око 3.000 бораца је погинуло, а преко 2.500 било рањено.
Примирје и борба за српску дипломатију
На седници српске владе одржаној 15. јануара 1878. године, закључено је да се при закључењу мира, од Турске затражи признавање српске независности и територија Старе Србије (косовски вилајет, нишки, призренски, скопски и новопазарски санџак) са додатком Видина. Од аспирација према Босни и Херцеговини се одустало због енергичног противљења Аустроугарске.
Територијални захтеви Србије су били одбијени како од Турске, тако и од савезничке Русије, која је Бугарској обећала Ниш, Пирот, Лесковац и Врање. Изузетним залагањем кнеза Милана, министра Ристића и пуковника Лешјанина, успело се да Србији по Сан-Стефанском споразуму (3. марта 1878.) припадну Ниш и Лесковац, али не и остали ослобођени крајеви. Даљим напорима српске дипломатије обезбеђено је да се на Берлинском конгресу (12. јуна 1878.) Србији доделе пиротски и врањски округ, као и Мали Зворник. Србија је коначно постала независна држава.
