Грбови, као један од најистакнутијих симбола српске идентитета, вековима су преживели све дисконтинуитете у државној и политичкој историји Срба. Уз Српску православну цркву и ћирилицу, грбови су постали трајна веза која одражава богату традицију, памћење и дух једнога времена.
На изложби „Орао, лав и крин – Хералдика средњовековних српских земаља“ у Историјском музеју Србије, приказано је 20 грбова најзначајнијих владарских и великашких породица које су владале од 9. до 15. века. Овој изложби су предшли грбови који су се појавили у средњовековној Европи, али су касније нашли свој пут и до српских земаља.
Први грбови појавили су се у време краља Стефана Душана и бана Стефана Другог Котроманића. На новцима из тог периода видимо прве приказе шљема са челенком, а касније и грбове на новцу и печатима. Протохералдички елементи се могу пратити и раније кроз печате кнеза Строимира и архонта Петра из Зете.
Изложба укључује грбове Немањића, Властимировића, Војисављевића, Котроманића, Мрњавчевића, Лазаревића, Бранковића, као и великашких породица Драгаши, Војиновићи, Косаче, Павловићи, Николићи, Шантићи, Балшићи и Црнојевићи. Они су били носиоци српске државне мисли и користили су двоглавог орла као један од најчешћих симбола.
Три најчешћа симбола у српској хералдици су двоглави орао, лав и крин. Двоглави орао, на пример, преузет из Византије, стално се јављао на грбовима Немањића и Лазаревића. Лав, симбол копнене и небеске власти, нашао је свој пут у западнијим областима, узимајући место на грбовима као што су Бранковићи. Крин, као симбол Котроманића, је постао популаран у крајем 14. и почетком 15. века.
Грбови су били изразито видљиви на печатима, новцима и одећи владара. Иако је реконструкција грбова Хрватинића била једноставнија, израда грбова који се налазе само у илирским грбовницима захтевала је више труда. Независно од тежине, ови грбови тачно сведоче о дубоко утемељеној хералдичкој традицији Срба.
У средњевековним српским земљама, грбови су се развијали под влијањем и византијске и западне хералдичке традиције. Ова разнообразност је видљива кроз мотиве на грбовима, позајмљене из обе традиције. На пример, двоглави орао и крст са оцилима дошли су из византијске протохералдичке традиције, док су штит, велики шљем, челенка и крин представљали западне утицаје.
Иако су ови грбови својеврсни пантеон идентитета и традиције, они се нису задржали само на војним стандардима и официјалним документима. Они су постали неизоставан део културног наслеђа Срба, изразито важан за одржавање везе са прошлошћу и чување идентитета кроз векова.
