Православни хришћани данас славе Бадњи дан, који најављује најрадоснији празник Божић. У току овог празника постоје бројни обичаји, те су они који држе до традиције јутрос, пре него што је сунце изашло, посекли бадњак. То је чин којим се обележава почетак прославе Божића и симболизује Христовo рођењe.
У породицама које не живе у градовима, глава кућа са мушким млађим члановима породице одлази у шуму да сече бадњак, а пре него што га посече, домаћин би требало да се обрати дрвету са следећим речима: „Добро јутро, бадњаче, и честит ти Божић!“
Када донесу бадњак, обичај је да се прислони на зидове куће и унесе у кућу тек када падне први мрак. У градским срединама, због ужурбаног начина живота, бадњак се купује на пијаци или још боље у цркви, освештан, и уноси се у кућу.
У неким кућама, бадњак се целива и маже медом, а потом се пали.
Која је права симболика бадњака?
С обзиром на то да је бадњак велики део овог празника, важно је знати и шта он симболизује.
Бадњак вероватно долази од речи „бдети“, (истог корена су и речи будан, будити, будилица). Дакле, Бадњи дан је дан када смо у ноћи тога дана будни (не спавамо) да бисмо чекали рођење Богомладенца Христа. Бадњак означава и пањ или дрво (храста, цера) које се на Бадњи дан, дакле дан уочи Божића, уз посебан обред уноси у кућу и налаже (у новије време уноси се у цркву, а ложи пред црквом). Могуће је да овај обичај вуче порекло из прехришћанских времена када су стари Словени славили повратак бога Сунца тако што су чекали његов излазак бдијући у најдужој ноћи у години. Хришћани су тај празник (као и многе друге) прилагодили свом учењу дајући му нов смисао и ново рухо.
Неки верници се, из незнања, према бадњаку односе малтене као према божанству. Посипају га житом, преливају вином и медом и поздрављају га песмом. Називају га „рођаком“ или чак „Богомладенцем Христом“. Но на крају га спаљују, па тиме ово тумачење губи смисао.
Врло вероватно је да је бадњак представљао старо паганско божанство ком су се Словени клањали, али кога су се, када су постали хришћани, одрекли и спаљивали га као лажног бога или идола, док су истовремено славили живог Бога (Христа) кога су прихватили. То је јасно из песама које су том приликом певане: „Нека гори идол клети (тј. бадњак), слава теби Боже свети (тј. Христе).“ Или у другој варијанти: „Нека гори идол криви лажни, погрешни, а то је бадњак), слава теби Боже свети (тј. Христе).“
Ватра бадњака означава и ватру упаљену у штали (или пећини) у којој се Исус родио, наложену да се беба не би смрзла. Симболички, то је ватра која нам греје срца, радосна због тога што је Творац света дошао у лику човека у своју творевину, у наш свет.
По хришћанским схватањима бадњак је симбол дрвета које је Јосиф унео у витлејемску пећину и заложио га да угреје Богородицу Марију и тек рођеног Богомладенца Исуса Христа.