Причало се да можемо да нахранимо целу Европу, да смо војна супер-сила и једна од најразвијенијих европских земаља. Све је то била лаж. Била једном једна земља, звала се Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ). У њој су сви њени житељи, без обзира на нацију, веру, боју коже, уживали иста права и сви су радили и свима је све било таман онако како треба.
Звучи као бајка, зар не? Вероватно зато што би овакав опис СФРЈ био једнак бајци. Нарочито када имате у виду да је државом прилично чврсто владала једна једина партија која је могла да постоји. Испрва Комунистичка партија Југославије, потом Савез комуниста.
О тој земљи могло је да се напише мноштво бајк. На пример – да смо извозна економска сила, да можемо да нахранимо целу Европу, да смо војна супер-сила, четврта у Европи, а осма у свијету. Да смо, наводно, према Форбсу били једна од најразвијенијих европских земаља – што је и сама редакција демантовала. Зато ћемо се данас посветити митовима везаним за економију СФРЈ.
Економски развој Југославије био је незаустављив
Ова тврдња је заправо, у извесној мери тачна. Али, зато што се Југославија, после разорног Другог светског рата, обнављала и са рушевина се дизала у (колико-толико) прихватљиву земљу за живот.
У том периоду заправо су се све земље пребацивале из ратне у мирнодопску економију. Технолошки напредак који је заправо морао да буде одложен (јер – многе ствари су смишљене и пре великог глобалног сукоба) обнављао је економију у већини европских земаља брже него иначе.
Дакле, привредни раст Југославије после Другог светског рата није имао много везе са КПЈ и Јосипом Брозом Титом. Већ са применом технологије, развојним пројектима – нарочито инфраструктурне природе и убрзаним улагањем у пољопривреду – јер је народ морао да осети бољитак – ако ништа друго – а оно кроз храну.
Што се тиче земаља Западне Европе – оне су у то време расле по историјски високим стопама. Земље у развоју (попут СФРЈ) уводиле су за то време револуционарне технологије. Замислите само електрификацију целе земље?
У СФРЈ се није живело на дуг
Народски речено – ову бајку можете „мачку да окачите о реп“. Заправо је у време највећег развоја СФРЈ (од 1961. до 1980.), дуг растао по стопи од 17,6% годишње.
Спољни дуг СФРЈ је од 1961. до 1981. порастао од тек пар стотина милиона долара на 16 милијарди долара!
Да се тај тренд задуживања наставио и да Југославија није пропала, данас би тај дуг износио око шест билиона долара. Не, није грешка: шест билиона.
Југославија је заправо банкротирала 1982. Ту информацију наравно нисте могли да чујете у строго контролисаном дневнику било које од шест државних телевизија распоређених по главним градовима република, нити да прочитате у дневним новинама попут Политике, Борбе, Ослобођења, Јутарњег листа, Дела…
Тада је руководство државе признало страним кредиторима да не може враћати своје дугове. Дугови су репрограмирани 1983. и 1984. Морале су се одржати и Зимске олимпијске игре у Сарајеву и сви су морали бити срећни и задовољни. Али је земља тонула у кризу све дубље. Југославија више није имала новца за куповину. Пре свега енергената као што је била нафта. Држава је тада примарно дуговала Светској банци, ММФ-у и појединим државама.
У СФРЈ није било несташица
Када они који памте Југославију мало дуже „ставе прст на чело“, сетиће се да је у некадашњој земљи и те како било несташица. Оне су управо везане за период пред саму смрт и одмах после смрти Јосипа Броза Тита и времена када је држава признала страним инвеститорима да не може да сервисира своје дугове.
Хајде да причамо о првој великој нафтној кризи која је погодила и СФРЈ током Првог заливског рата између Ирака и Ирана.
Руководство тадашње земље увело је најпре рјешење „пар-непар“. Ако вам се регистрација аутомобила завршавала са 1, 3, 5, 7 и 9, онда сте могли да се возите својим аутомобилом у понедељак, среду и петак. Уколико се пак завршавала са 2, 4, 6, 8 и 0 – могли сте да возите уторак, четвртак и суботу. Недеља је била „отворена за све“.
Е, кад је 1982. ђаво однео шалу па смо признали да пара више нема – морали смо да несташицу горива решавамо на други начин – увођењем бонова. За аутомобиле сте могли месечно да купите – 40 литара горива. При том – не сме се заборавити да су возила трошила више горива него данас. Знатно више.
Највише литара горива припадало је власницима моторних друмских возила преко 7 тона носивости и аутобуса, који су обављали јавни превоз у друмском саобраћају.
Такође већа количина бонова припадала је „теренским радницима“, докторима, ветеринарима, инспекторима са властитим возилима, инвалидима, као и вјерским заједницама и свештеницима који су користили возила за вјерске обреде. Исти случај је био и са власницима трактора, регистрованих бродова и такси возила. Пуне двије године гориво сте могли куповати – само уз бонове.
Хоћете да подсећамо на несташице кафе? Уља? Шећера? Брашна? И то баш у време оне сјајне и бајне – СФРЈ?
У Југославији су сви радили
Ни ова бајка „не пије воду“. Али је због константног понављања југоносталгичара – и она остала универзално прихваћена „истина“. Заправо је ствар значајно другачија.
Готово милион људи отишло је „трбухом за крухом“. Размилели су се Југословени широм западних земаља – Аустрија, Немачка, Француска, Сједињене Државе и Аустралија постале су меке за школоване стручњаке, али и за оне који су отишли да раде обичне физичке послове, како би прехранили своје породице.
Чак се својевремено знало да у Француску одлазе кројачи, у Аустрију обични радници, у Немачку инжењери. У САД и Аустралију ишли су они који се баш нису слагали са постојећим системом, а при том су завршили и неке школе.
И поред првог великог одлива мозгова (и просте радне снаге) – у СФРЈ је (званично) незапосленост износила између 9 и 13%, да би послије смрти Јосипа Броза Тита, непосредно пред распад земље, стопа незапослености била између 15 и 16%. Наравно – медији нису смјели да пишу поражавајуће податкеУ Србији је послије 1984.
године незапосленост нарасла на нешто више од 16 одсто, док је у Босни и Херцеговини сваки пети радно способни човјек није имао посао. Словенија (мање од 5 одсто) и Хрватска (нешто испод 8 одсто) су у тој „подјели колача“ незапослених – значајно боље пролазиле.
Ове податке изнијела је у свом научном раду „Политичка економија Југославије од 1945 до 1990“ Сузан Вудворд, редовна професорка департмана за политичке науке при Универзитету у Њујорку
До средине осамдесетих, наводи ауторка, број службено незапослених попео се на више од милион, док је око 400.000 особа било ван евиденције Завода за запошљавање.
Права радника била су неприкосновена
Прича о томе како у Југославији није било штрајкова заснована је прије свега на томе што тада није било друштвених мрежа, којима би се „одмах и сад“ сазнало да неко тамо негдје штрајкује због тога што се не испуњавају његова основна права – као што је на примјер – право на плату. Овако – били сте осуђени на званична гласила.
Вјеровали или не – иако су подаци веома штури – могу се и у СФРЈ пронаћи примјери великих штрајкова (мада остаје нејасно – како су то радници штрајковали против самоуправног социјализма у ком су они доносили одлуке?).
Баш у вријеме када је аутор ових редова дошао на свијет – у медијима је забиљежен први серијал текстова везан за штрајкове радника у СФРЈ – штрајкове у бродоградилишту Уљаник из 1967, преноси Курир.
