Писана прича о једном човеку који није хтео да се повуче са колоном избеглица 1995. у хрватској агресорској операцији ”Олуја”. Узео је оружије и одметнуо се у шуме где је био страх и трепет за хрватске бојовнике пуних 5 година.
Живко Кораћ је рођен 29. октобра 1957. у Великом Шушњару у срцу Баније у породици великих верника, због православне свести и великог патриотизма никад није био члан комунистичке партије, што му је била препрека да добије посао у великим фирмама. Одмах на почетку ратних сукоба Живко се одазива позиву и ступа у одбрану српских села и градова на Банији. Такође је био јако поштован због своје благе нарави али и одличног сналажења и познавања терена на простору Баније.
Током рата је био и два пута рањаван, на Бенковцу и у операцији ”Коридор”. Августа 1995. Хрватска покреће злочиначку операцију ”Олуја” са којом успева да протера српско становништво и почини масовне злочине. Током повлачења српских избеглица, Живко је својој породици рекао ”Ви идите, а ја недам своју кућу и своју земљу”. Након тога Живко одлази код своје бaкe у Велики Шушњар где се скрива кратко време, и ту убрзо убија хрватског војника који је често долазио у то већ опљачкано и протерано српско село. После тога Живко облачи униформу Српске војске Крајине, узима наоружање и одлази у шуме. Хрватска власт организује потеру за како они наводе ”одбеглим четником” ту се укључује полиција и војска Хрватске, те им се придружују и ловци из ловачког друштва ”Фазан” који под маском лова на дивље звери, увелико учествују у потери. Поред великог броја наоружаних људи ту су још укључени пси трагачи и хеликоптери.
Живко Кораћ, после „Олује“ у униформи војске РСК скривао се по шумама Баније пуних 5 година и терорисао хрватску војску и полицију, кад су га после 5 година опколили ставио бомбу на прса и активирао је, ни по коју цену није хтео да напусти дедовину. pic.twitter.com/9UuVPciLkc
— Rolam Garos (@ceksssss) June 1, 2019
Живко Кораћ је једину предност имао у томе што је Банију знао као свој џеп. Током хајдуковања, Живко је ликвидирао још троје Хрвата како би избегао откривање, међу њима био је и један ловац који је кренуо да ухвати ту ”дивљу зверку” јер је новчана награда била јако примамљива. Живко никад није терорисао народ, а могао је да је хтео, такође је могао прећи преко Уне на територију Републике Српске, ал’ није, јер му је родна груда била светиња. На Српску нову годину 14. јануара 2001. кад је планина била без лишћа, Кораћа коначно успевају да опколе, тај дан је борба са Живком трајала 2 сата, јер је током бежања Кораћ пружао отпор бацајући бомбе на хрватске полицајце. Видевши да се нашао у безизлазној ситуацији и без помисли на предају, Живко је активирао бомбу и ставио је себи на прса. Кад су се муповци коначно усудили да приђу мртвом телу Кораћа, видели су на њему униформу Српске војске Крајине која им је након 5 година још једанпут запрскосила на Банији. Кораћ је иза себе оставио сина и ћерку. Кораћев подвиг одјекнуо је међу Србима у Хрватској, а и многи Хрвати имали су поштовање према војнику РСК који је пет година одбијао да се преда. Како би спречили ширење прича о његовом подвигу хрватска телевизија је чак снимила и документарни филм покушавајући да Кораћа прикажу као злочинца са проблематичном предратном прошлошћу. Њихови покушаји су безуспешни, легенда о Живку Кораћу, последњем активном војнику РСК наставља да живи.
