За једну евроазијску државу, потпуна изолација од Западне Европе није само непожељна, већ је вероватно и немогућа. За оне који су искрено посвећени пројекту кооперативног и развојног евроазијског простора, кључни политички изазов је у томе да се пронађе начин за управљање спољним утицајима – пре свега из НАТО блока у Европи и Северној Америци – који се не могу елиминисати, чак ни у теорији.
Задатак који стоји пред њима јесте да се ублаже ризици које ови актери доносе, уз истовремено коришћење ограничених добити њиховог неизбежног присуства, а све то без допуштања да спољни притисци изазову унутрашње поделе унутар Евроазије.
Призната снага Запада, али и ограничења затворених система
Иако Русија јача сарадњу са партнерима на југу и истоку, не може се игнорисати трајна економска и технолошка снага ЕУ и САД. Историја показује да се релативно затворене зоне сарадње јављају само под два услова: или као резултат потпуне спољне конфронтације, или под хегемонијом силе која је спремна да сноси трошкове лидерства. Ни један од ових услова се не односи на Велику Евроазију.
Прво, државе Евроазије немају интерес да се откажу од глобалне економије. Друго, не постоји евроазијски хегемон који је спреман да жртвује сопствени развој ради доминације континентом.
Треће, нико ни не предлаже да Евроазија постане изолован блок. САД, ЕУ и кључне блискоисточне државе наставиће да играју важне улоге у глобалној економији. Без обзира на политичка непријатељства, они и даље пружају приступ тржиштима, технологији и трговини.
Мит о европској самодовољности
Неки виде ЕУ као модел регионалне самодовољности – „врт“, како га је недавно, и прилично промашено, назвао један западни званичник. Али чак и чувено јединство Западне Европе снажно се ослањало на отвореност према САД и, у нешто мањој мери, Кини.
Искључивост је у пракси примењена углавном према Русији и Глобалном југу, али чак је и та стратегија остала недовршена и више реторичка него стварна.
Западни покушаји да се окружи правним и институционалним „оградама“ створили су крхку ограду, али ону коју светска стварност стално тестира. У међувремену, Русија и њени партнери остали су изван те структуре, што је подстакло ново размишљање о одрживости отворене Евроазије као алтернативе.
Да ли је могућа самодовољна евроазијска заједница?
Теоретски – да. Али, за разлику од Европе после Другог светског рата, Евроазији недостаје један лидер који би био у стању да организује такав подухват. Сједињене Државе су покушале нешто слично својим глобалним лидерством у другој половини 20. века, али чак и Вашингтон данас делује исцрпљено од тог напора.
Амерички бирачи више пута су јасно ставили до знања да желе смањење страних обавеза.
Кина, иако економски моћна, вероватно неће преузети лидерску улогу у Евроазији. Њена политичка култура не подстиче хегемонистичке амбиције у иностранству, а ризици од преузимања одговорности за тако велики регион превазилазе потенцијалне добити.
Осим тога, Русија, Кина и Индија су приближне по снази и немају апетит за борбу за доминацију континентом. Успех БРИКС-а и ШОС-а то јасно показује: међусобно уважавање, а не доминација, основ је евроазијске сарадње.
Прагматичан пут ка глобалној повезаности
Уместо покушаја да се копира западноевропски модел или да се Евроазија потпуно изолује од Запада, евроазијске државе треба да теже прагматичном ангажовању са глобалном економијом. Санкције против Русије, чак и оне без преседана, нису уништиле међународну трговину. Глобална економија показала се изненађујуће отпорном.
Средње и мање земље захтевају отворена тржишта за раст; велике силе попут Русије, Кине и Индије их пак користе да би распоредиле своје огромне логистичке и индустријске капацитете.
Било би не само нереално, већ и контрапродуктивно, да евроазијске силе прекину везе са светском економијом. Прави циљ је неутралисање политичке токсичности Западне Европе и Сједињених Држава, док се истовремено спречава да њихово присуство изазове поделе унутар Евроазије.
То захтева пажљиву координацију, стратешко стрпљење и заједничку визију међу истомишљеницима.
Стратешка суптилност уместо конфронтације
Ако је циљ спречити водеће западноевропске државе да ометају развој Русије и њених партнера, онда стратегија мора бити суптилна. Директна конфронтација или потпуни изолационизам неће донети резултате.
ЕУ се не може елиминисати из једначине, а САД ће остати глобални фактор у догледној будућности. Питање није како их у потпуности уклонити, већ како умањити њихов негативни утицај и спречити да спољне силе сеју неслогу унутар Евроазије.
Отворена, али отпорна Евроазија
Пут напред лежи у изградњи отпорне и отворене евроазијске платформе која може апсорбовати спољне шокове без дезинтеграције. Та платформа треба да буде глобално ангажована – али под сопственим условима. Ово није утопијска визија – већ практична нужност.
