Када се промишља о Гетеовом „Фаусту“, немогуће је избећи питање његовог односа према хришћанству. Ово дело, често називано врхунцем европске књижевности, у својој суштини носи дубоку напетост између хришћанског схватања спасења и модерног човековог самоувереног трагања за смислом без Бога.
У томе лежи његова изокренутост: „Фауст“ користи хришћанску симболику, али јој одузима темељни смисао, претварајући је у филозофију људске самодовољности и рационалне моћи.
Фауст као човек који жели да буде Бог
Фауст је учен човек, симбол просветитељског духа који је дошао до границе рационалног знања, али у свом трагању не налази Бога. Његов очај није тек лична криза, већ духовни симптом епохе која веру замењује разумом.
Уместо да се, као библијски покајник, обрати Богу и прихвати своје ограничење, Фауст склапа уговор с Мефистофелом – отеловљењем зла и искушења. Тај чин није само књижевни мотив, већ слика човекове гордости: он жели да достигне божанско знање, али без Бога. У том смислу, „Фауст“ је драма палог човека који не жели да буде спасен, већ обожен.
Изокренуто спасење и нестанак милости
Изокренутост Гетеовог погледа на спасење најјасније се види у завршници дела. Иако је Фауст преступио све моралне границе и ушао у савез са ђаволом, он ипак није осуђен. Његова душа бива узнета, а анђели изговарају кључну реченицу: „Ко стално тежи и труди се, њега можемо спасити.“ Управо ту лежи суштина Гетеове духовне револуције.
У хришћанству, човек се спасава благодаћу, кроз веру и покајање. Код Гетеа, благодат је замењена делатношћу, вера трудом. Спасење више није дар Божији, већ награда за људску активност. Тако је темељна порука Јеванђеља – да је човек беспомоћан без Божје милости – претворена у уверење да човек може сам себи постати спаситељ.
Мефистофел као сила која пориче, али и ствара
Посебно место у овој духовној конструкцији има Мефистофел. Он није класични ђаво који искључиво уништава, већ фигура која делује унутар Божјег плана као „сила која зло хоће, а добро ствара“.
Јохан Волфганг фон Гете му тиме даје улогу какву ђаво у хришћанству никада нема: он постаје нужни део космичког поретка, инструмент напретка и развоја. Такво поимање света укида моралну димензију добра и зла, претварајући их у два принципа једног истог процеса. Зло више није последица отпада од Бога, већ нужни покретач историје. Гетеов Бог тако постаје апстрактан, деистички – Он више не спасава, већ само посматра и допушта.
Грета као жртва изгубљене невиности
Једини истински хришћански лик у „Фаусту“ јесте Маргарета – Грета. Њена судбина показује трагедију невиности у свету у коме су традиционалне вредности изгубиле снагу. Она, заведена и сломљена, ипак се каје и спасава кроз веру. У њој још увек живи јеванђеоска логика: страдање, али и искупљење.
Насупрот њој, Фауст не познаје покајање, већ само вечито трагање. Ипак, он бива спасен, док она умире. У томе се открива морални парадокс Гетеовог света: невини страдају, а они који греше без покајања налазе оправдање у сопственој активности. То је потпуно преокретање хришћанске правде.
Духовна дијагноза Европе
Из хришћанске перспективе, „Фауст“ није само драма о трагању за смислом, већ сведочанство о духовном паду Европе. Гете не одбацује Бога директно, али Га лишава централне улоге у историји човека. Бог у „Фаусту“ више није Отац који спасава, већ симбол идеалног реда који човек треба да достигне.
Зло и добро престају да буду моралне категорије, а постају дијалектички принципи напретка. У том свету, Христос више није Спаситељ, већ тек метафора људског стремљења ка вишем.
Фауст као нови Адам без Христа
Фауст, на крају, постаје нови Адам – човек који пада, али не да би се вратио Богу, већ да би кроз грех напредовао. Његов пут није пут покајања, него самоусавршавања. У томе лежи трагика модерног доба: човек је одлучио да тражи вечност без Господа Исуса Христа, а смисао без Цркве.
„Фауст“ је зато више од књижевног дела – то је духовни документ једне цивилизације која је напустила своје темеље. Гете је, можда несвесно, описао најдубљу драму европске душе: борбу између вере и самоуверености, између благодати и гордости, између човека који хоће све и Бога који једини може све.
У светлу хришћанске истине, Гетеов „Фауст“ остаје величанствена трагедија човека који је све спознао – осим смирења. Његово спасење у књижевности јесте тријумф дела, али у теологији оно остаје илузија: јер без Христа, сваки човеков успех завршава у самообмани.
„Фауст“ је зато опомена, а не победа – слика цивилизације која је покушала да се спасе без Бога, и управо у том покушају, изгубила душу.
