Српски устанак из 1594. године био је један од три највећа устанка у српској историји и највећи устанак пре Првог српског устанка. Устанку Срба у Банату, међутим, никада у српској историографији није довољно посвећивана пажња из неколико разлога.
„У 19. веку историчари су се углавном бавили темама значајним за српску државност и државотворност у вези са Кнежевином Србијом и српским устанцима. Други разлог је то што су наши историчари недовољно користили страну литературу, а трећи разлог лежи у чињеници да није остављен ниједан писани траг на српском језику о овом устанку“, објаснио је Милош Савин.
Банат крајем 16. и почетком 17. века није представљао питому, обрадиву равницу као што је то данас. Био је пун рукаваца, мочвара и мртваја. У привредном и пољопривредном смислу Банат је оживео после 1720. године пошто је две године раније утврђен мир којим су Турци право на Банат дефинитивно изгубили.
Банат се тада протезао источно до Карпата, јужно до Дунава, западно до Тисе и Дунава и северно до Мориша. Срби у области Баната (тада у саставу османског Темишварског ејалета) су 1594. започели велики устанак против турске власти. Центар устанка је био око Вршца, а његов вођа је био Теодор Несторовић, епископ Вршца. Друга двојица устаничких вођа били су бан Сава и војвода Веља Миронић.
Устаници су успели да брзо успоставе контролу над Вршцем, а без већих проблема стигли су пред Бечкерек. То се завршило врстом компромиса: неки Турци за које се сматрало да су нечасно поступали, били побијени, део њих је остао ту под неком врстом српске власти, а народ је враћен.
Срби у Банату су тада располагали са око 15.000 наоружаних људи што је представљало велику снагу у том периоду, ако се има у виду да је у целом Првом српском устанку 1804. учествовало 30.000 људи.
Турци су схватили да је најделотворније да неком врстом помирљиве политике пацификују Србе у Банату знајући да јак утицај Хабзбурговаца и Ердељана на српско становништво може да им ствара велике проблеме.
