Ово сакрално здање није само место молитве и духовног прибежишта, већ и галерија под ведрим небом, где се традиција и уметност сусрећу у свечаној хармонији.
Милић од Мачве, познат по свом особеном сликарском стилу који спаја митолошке и историјске мотиве са снажним националним наративом, оставио је неизбрисив траг на зидовима ове цркве. Његове фреске представљају симбиозу хришћанске симболике и космичких визија, испуњених дубоким емоцијама и мистичном атмосфером.
При уласку у цркву, посетиоца обузима осећај узвишености. На сводовима се шире монументалне композиције које представљају библијске приче, али интерпретиране кроз Милићеву јединствену визуру. Ликови светитеља изгледају снажно, готово натчовечански, са продорним погледима који као да посматрају вечност. Боје су дубоке и засићене — од топлих златних и окер тонова до мистичне плаве и драматичне црвене, стварајући снажну визуелну драму.
Посебно се истиче сцена Вазнесења, где Христос узлеће ка небу, окружен анђелима који лебде у фантастичном простору између земље и свемира. Овај призор не само да дочарава духовну узвишеност, већ и дубоку повезаност земаљског и небеског коју је Милић од Мачве често истраживао у свом раду.
Фреске Милића од Мачве не причају само причу хришћанства, већ и причу једног народа који је кроз векове тражио своје место под небом, у сталној борби за опстанак и слободу. Његови ликови су симболи наде, отпора и вечне вере.
Ова црква, фрескописана уметниковом руком, остаје сведок не само религиозне посвећености већ и креативног генија који је успео да традиционални православни фрескопис уздигне на нови ниво. То је простор где уметност и вера постају једно, где зидови причају приче које надилазе време и простор, остављајући трајан утисак на сваког ко крочи у овај свети дом.
убави ми и ово у тај текст: Ова београдска црква, која се налази у Улици Јове Илића 123 на Вождовцу, сазидана је 1911. године и има врло богату и занимљиву историју. Подигнута је у старом београдском предграђу познатом као Вождово предграђе, које је назив добило још 1903, након што је на престо дошао краљ Петар Први Карађорђевић. Током 1806. године, вожд Карађорђе је на овом месту логоровао са својим устаницима, окупљао војску и управо одавде полазио у Београдску тврђаву приликом њеног освајања. Храм је страдао у периоду од 1912. до 1919. године, али је обновљен 1926. године. Обновом је руководио архитекта и универзитетски професор Драгомир Тадић, који је израдио скицу нове цркве јер је претходна била мала и није могла да задовољи потребе парохијана. Радови на новој цркви завршени су 1. децембра 1970. године. Посебно је занимљива чињеница да је цркву живописао академски сликар Милић од Мачве, по благослову патријарха Германа. Историчари уметности описали су овај живопис као „увод у ренесансу”, имајући у виду да су Милићеве фигуре биле ослобођене утицаја било каквог шематизма те традиционалног иконописа. Живопис парохијског дома осликао је Војислав Луковић, дипломирани сликар из Београда, а на стогодишњицу храма, 2011. године, освештао га је Његова светост патријарх српски господин Ирине
