Када видите наслов збирке поезије „Титлови“ Петра Живојиновића (Плави мак, Нови Сад, 2024), свакако помислите како вас у њој чекају песме посвећене филму, филмовима, филмофилској страсти или носталгији, шта год. И наравно, нећете погрешити, ове песме јесу посвећене филмовима, њима надахнуте, наспрам њих и ка њима уобличене. Готово искључиво америчким филмовима, ноару и вестерну, али и музици, блузу, фолку и кантрију понајчешће, из чега већ погађате да се ради о књизи испуњеној попкултурним референцама, за које је потребно извесно предзнање, али и попкултурном страственошћу, које је потребно бар у некој мери делити са аутором.
Али, наслов ове збирке ипак не гласи, на пример, „Кадрови“ или „Резови“, него „Титлови“, који упућују на оно узгредно у филму, оно што није неопходно, што је допуна, превод, тумачење, коментар. Дакле, титлови не упућују најпре на филм него на наш однос према филму, дакле на нас према филму, дакле – на нас.
И заиста, упркос свој тој референцијалности и попкултурном формализму и пастишности, ова књига врви од опипљиве животне конкретности, не само свакодневничке, него и оне дубоко егзистенцијалне, која нас суочава са смрћу и смислом свог тог нашег бауљања у и по свету, па зашто да не и по филмовима или музици.
Ове песме су израз врло конкретног егзистенцијалног искуства, које је посредовано оним формама и обрасцима који су обликовали аутора, и којима он жели да исприча нешто о усамљености, болу и љубави, погрешним изборима и пропуштеним шансама, конкретним животу у конкретним просторима, једним посредујућим и реферирајућим језиком, али језиком који потиче из оног што аутор воли, што у њему буди истински ерос и он тим језиком захвата бројне и сложене рукавце и наборе живота у себи и око себе, врло деликтне и пулсирајуће.
Није случајно, на пример, да се међу овим песмама често, и на правим местима, помиње кожа, оно наше најсировије и најконкретније, што нас прво суочава са спољашњом стварношћу, али и брани нас од ње, била та стварност физичка или ментална, или чак духовна. Јер да би преживели, кажу нам, треба да очврснемо, да имамо дебелу и грубу кожу, али кожа ауторског гласа у збирци „Титлови“ није она која припада дебелокошцу, неком неосетљивом и равнодушном, већ је то осетљива кожа, која осећа сваки титрај, али која је у огрубела на сунцу и ветру живота, не огрубела како би повредила друге, него како би научила да подноси и иде даље, да путује, као јунаци свих тих филмова и музике, које аутор и ауторски глас толико воле и којима се надахњују и охрабрују, да путује трагајући за нечим и неким, за собом самим, па где он то био. А чему певање као да ипак и у понечему може да допринесе.
