У времену заоштрених сукоба залагење за мир није увек популарно, јер мирише на компромисерство, чак дезертерство до одређених наводно обавезујућих налога тренутка. Или за лицемерје, јер позивање на мир често уистину јесте позивање на мир под одређеним, „нашим“ условима, или просто на пасивност, где се свака промена види као априорно лоша и деструктивна.
Наравно, залагање за мир може бити и идеолошки мотивисана пропагандна делатност, која се често крије иза декларативног пацифизма. Пацифизам је неретко маска за пропагандно и информационо деловање на простору противника, којим се само слаби његова борбена и одбрамбена способност. Пацифизам је тим опаснији и проблематичнији што полази од подразумевајуће моралне супериорности сопствене позиције, јер ваљда је сваки „нормалан човек“ је за мир, а не за рат. Ако приговорите пацифистима, априорно долазите у опасност да будете дисквалификовани из расправе, као неко ко је за рат и насиље.
Међутим, упркос свему томе морали бисмо радити на миру, деловати у смеру постизања мира, не само декларативно, на речима, него пре свега на делу, у свакодневној животној пракси. Сваки човек је за нас хришћане јединствено и непоновљиво биће, икона Божија, и како би другачије требало живети него у миру? С друге стране, целовит и истински мир тешко да је могућ и остварив у палом свету, испуњеном страстима, а тиме и насиљем и доминацијом. Али баш зато на мири треба радити, градити га, остваривати, баш зато што се не подразумева и што за овог века никад неће бити у потпуности остварен.
Каже се да најпре треба радити на миру у себи, јер онај ко је стекао унутрашњи мир, таквим својим стањем делује и на друге. То је несумњиво тачно, али подразумева не само пасивно „еманирање“ сопственог – стварног, а не привидног или глумљеног – мира, већ бригу о односу са другим људима. Не вређати их, не понижавати, не подсмевати им се, не хватати их за сваку реч, трудити се да разумемо њихове перспективе и околности, саосећати и опраштати.
То укључује и деловање у јавном простору, јер смо захваљујући друштвеним мрежама сви до неке мере у њему. То што неког не гледамо у очи и не делимо физички простор, него се само дописујемо преко коментара или сервиса за поруке, не ослобађа нас одговорности према свом људском лику и људском лику саговорника. Колико год мислили да смо у праву, имајмо у виду да је насупрот нас конкретан човек и да наше речи утичу на њега. Он или она нису само неко ко се у том тренутку са нама расправља о политици или било чему другом, него и неко ко има свој унутрашњи живот и свет, породицу, пријатеље, своје наде и болове. Победити у расправи, а повредити некога је дугорочно гледано лоша рачуница. То ће се некада догодити, нико од нас није савршен, али просто треба бити опрезан и одговоран, јер унизити некога никада не би требало да нам буде циљ или нешто због чега и после чега треба да осећамо задовољство.
Сви смо ми подложни емоцијама, страстима, исхитрености, сујети, али граница мора да буде људскост., човечност, људски лик другога. Дехуманизација никада не би смела да буде ни полазиште ни циљ нашег деловања. А речи имају велику моћ, не смемо то да заборавимо, и треба да пазимо какве речи шаљемо другоме или у било какав јавни простор, макар то било коментари на мрежама.
Најзад, ту је и залагање за одређене идеје, укључујући и политичке, за политичке опције ове или оне врсте, према чему такође треба бити одговоран. Имајући при томе у виду да су многи од оних који се декларативно залажу за мир заправо вукови у јагњећој кожи. Треба видети какве су идеолошке основе њихових уверења, ставова и порука, чије интересе заступају, ко их подржава или не подржава, каво је њихово претходно деловање или историјски гледамо деловање њихових истомишљеника, и неће бити тешко да се утврди колико је нечије позивање на мир, јединство и сличне вредности озбиљно утемељено. У том смислу, деловање у смеру мира је у свету политике најчешће ситуационо, зависи од сложеног сплета околности, због кога ћемо некада подржати и онога ко нам идеолошки или сталешки није тако близак, али његово деловање у датом тренутку помаже да се оствари какав такав мир, уз прихватљиву дозу компромиса.
Уз још једно упозорење да постоји и лажни мир иза којег се крије нечија жеља за поробљавањем. Није свако ко говори „мир“ истински миротворац, као што свако ко говори „Господе“ није истински човек Божији. А разликовање истинског и лажног мира, као и оних који на овај или онај позивају је у основи разликовање духова, које је изузетно тешко и велики је изазов наших живота. Због тога се поново враћамо на унутрашњи мир, односно бригу о свом унутрашњем свету и животу, унутрашњем лику, сопственом чишћењу и брушењу како бисмо постали довољно танани да прецизније разликујемо танане титраје светова и сила, који по правилу нису видљиви голим оком, а свакако не свима, свуда и увек.
