КО ЈЕ БИО ВЛАДИКА НИКОЛАЈ? ( СВЕДОЧЕЊЕ МИЛАНА ЈОВАНОВИЋА СТОИМИРОВИЋА )
Свети Николај Жички је свој утицај остваривао речју потврђеном животом. Од Бога је био обдарен чудесним даром беседништва, какав се до тада није могао срести у Срба (а неће се срести ни од тада). Како је говорио, тако је и писао – надахнут Духом Светим. Познати српски друштвени делатник и публициста, Милан Јовановић – Стоимировић, о њему је, још о Преображењу 1958. године, забележио:
„Он је био син села, сељачко дете из Лелића у ваљевској околини. Свршио је београдску богословију, затим теологију у Берну. Одличан ђак, он је још у богословији добро научио славенски, руски и канда немачки, а ударио и добре темеље својих знања из грчког и латинског. Првокласна интелигенција, превасходна интелектуална радозналост, феноменално памћење и снажна вера, – то су биле ствари дате му од Бога, а све је остало код њега дошло озбиљном студијом и личним трудом само по себи. Али морам да овде застанем и да кажем да се никада један човек јаче вере у српскоме народу није појавио од њега; од светог Саве па на овамо, једна се већа интелектуална и морална индивидуалност није јавила на верскоме плану у Српској цркви од њега, доктора Николаја; он је веровао у Христа онако као што је у њега, рецимо, веровао свети Павле; за доктора Николаја, у вези са Богом, Христом и Црквом – па и Српском црквом, – никада није и ни у чему није било никакве сумње. Он је зато остављао утисак човека који није изишао из нашег времена, него из доба апостолске епохе; он је од прве, чим се појавио, утицао на савременике као да је неки фантом, неки привид, неко чудо, изнедрено из саме Библије. Онако црн, сјајних очију какве човек среће само у Арапа, а мужанствен, без позе, тих, прибран, са својим дубоким баритоном, он је заиста био и споља необичан, а чим би проговорио осећало се да је тај човек оруђе неке више силе, којој се он сав потчинио и која је управљала његовом моћном мишљу, његовом речи и целом личношћу.
Др Николај је био увек мало суморан и замишљен, али никада и ни пред ким он није осетио страх или трему; он као беседник није био артист, нити глумац; он је говорио спонтано, али ауторитативно, као да говори из облака; он је одлично знао српски, али се није устручавао да употребљава и стране речи и није уопште никада тежио да дејствује као уметник; он је грмео као оргуља на којој неки анђео импровизира тонове, не пазећи се да их увек усклади на слаткомелодичан начин; у њему није било ни труни говорничке сујете; у томе погледу, њему као да никада уопште и није било до себе; њега се није тицало како дејствује стилски, јер је њему била главна само и једино мисао коју је хтео да искаже, а њему је срце увек било пуно великих мисли и јаких осећања; један такав човек није могао да буде елегантан проповедник, нити би то њему уопште добро стајало; али је он био језгровит и јасан, а умео је да и архитектонски уобличи своје беседе тако као никад и нико не само у нашој цркви, него и уопште у цркви; он није као Босије тежио некоме класицизму, он је просто говорио као Богом надахнут човек…
Ја ћу сад овде рећи једну мисао која ће некога можда и изненадити, јер хоћу да кажем да је он, по моме мишљењу, био највећи хришћански писац, беседник и мислилац у целоме хришћанству XX века; цело православље, сав католицизам и све протестантске цркве XX века нису имале ништа слично њему, ни по духу, ни по снази, и то ни из далека слично њему; ми Срби смо дакле имали највећег хришћанског проповедника епохе, али га нисмо разумели; могло би се чак рећи да је он био тако велики хришћански писац, беседник и мислилац као Августин, Златоуст или Аквинац, али ми Срби то нисмо ни приметили. Да је он био Румун или Рус, Енглез или Француз, његови сународници би од њега створлли једну светску славу, а ми Срби то нисмо учинили.
Одвећ је био неинтелигентан српски свет да схвати доктора Николаја као једну светску величину. Чак ни српски свештеници и теолози нису били интелектуално дорасли да то схвате. Али ће то свакако схватити потомство, које ће морати да га сврста не само међу велике владике и велике историјске личности, него међу светитеље и стубове Српске цркве. Свакако, он је оним што је написао и рекао, ушао у ред отаца целе Цркве, свеопште, хришћанске цркве, а не само наше Српске цркве, јер су његове беседе опште хришћанско добро… Он је оставио за собом једно дело, које му обезбеђује тај велики ранг. Ту нема никакве сумње, то признање је ствар која је само питање времена. Чим буду скупљени његови списи и чим се већи теолошки умови буду задубили у његов џиновски опус, у ту огромну умну грађевину, – која можда на први поглед изгледа без система, али која је највећа интелектуална заоставштина коју је потомству икада завештао један Србин, – доктор Николај ће бити схваћен и цењен…
Пре него што сам га упознао, као и после тога, ја сам о њему врло много слушао, и чуо о њему читаве легенде. Не би се погрешило ако би се узело да је он већ пре 1914. био легендарна личност, а поготову после 1918. Он је своју репутацију великог човека утврдио негде између 1910. и 1920, пре него што је и постао владика. Још као архимандрит он је био једна личност у Србији, један човек који је био опште познат и признат као велика лична вредност на српском интелектуалном плану. Још пре 1915. људи су јурили на његове проповеди и са пажњом и уживањем читали његове „Беседе под Гором“. Још тада, људи су га ценили као беседника и писца. Oсећајући колико велико освежење он уноси у наш општи духовни живот и у наше интелектуално стварање уопште. Свет је у њему гледао не само једног великог беседника, него и једног великог моралисту, мислиоца и вођу. Он је засновао хришћански живот српске интелигенције и дао му православни правац. Многи од српских интелигената, који дотле нису смели ни рећи да верују, осетили су у њему једну велику умну и моралну потпору, те су смели рећи: „Хришћанин сам и не стидим се да кажем да верујем“. Пре Николаја, то се не би смело рећи са нагласком,а да тај не буде увршћен у занесењаке; после Николаја то се већ смело рећи, а да се ипак остане и даље озбиљан човек.
Из тога се видело да је доктор Николај значио један датум, једну прекретницу у нашем културном животу, један велики догађај; чак ни противници вере нису могли да доктору Николају оспоре висок интелектуални ниво са кога је он посматрао проблеме живота и његове моралне организације; никад и нико пре њега у новије време у српскоме народу није са толико интелектуалног ауторитета проговорио о Христу, о вери, о души и о човеку уопште, и нико није нашао речи да то каже лепше и интелектуалније, тако да су и професионални поругачи морали да заћуте и да респектују ту луминозну интелигенцију овог проповедника хришћанства који се на скроз савремен начин обратио савременом српском човеку. А у Николајевим беседама је било и нечег философског, па чак и књижевног, што се раније није налазило у проповедима наших свештеника који су говорили стилом ускршњих и божићних владичанских посланица, цитирајући Еванђеље и правећи мозаике од цитата. Николај је говорио из главе, из дна душе, која је била заиста суд изабрани, препун хришћанске мудрости. Он је говорио из себе, али је увак имао да каже нешто велико, моћно и дотле нечувено са наших придикаоница. Иза сваке његове беседе је стајао он лично, једна грдосија од ума и духа, једно велико срце и један богомдани проповедник хришћанских истина.“
Тако је писао Милан Јовановић Стоимировић.
ОСЛОБОДИЛАЦ ЗЕМУНА
Када је, у зиму 1912, избио Први балкански рат, Николај се својих прихода одриче у корист српске војске, и креће са војском да, као добровољац –војни свештеник, помаже речју и делом.Био је и при Главном штабу српске војске, и изасланик Друштва за помоћ пострадалима, стизао је до Драча и Скадра.
Уочи рата 1914. Николај је био у манастиру Каленићу, где је игуман био његов добар пријатељ, архимандрит Никон ( Лазаревић ). Ту се, априла месеца, срео са престолонаследником Александром, који га је веома поштовао и занимао се за његов рад.Кад је мобилизација проглашена, Николај се одмах ставио на располагање Врховној команди. Нашао се међу војницима на Ади на реци Сави, храбрећи их речју и примером, и не склањајући се чак и кад су око њих падале гранате. А у ноћи између 27. и 28. августа 1914, са трупама одбране Београда, којима командује мајор, касније ђенерал, Светомир Ђукић, јеромонах Николај преко Аде Циганлије прелази Саву. Ђукић у свом дневнику бележи: „Са нама је прешао и свештеник Николај велимировић који се искрца на обалу. Извади повећи крст па благосиља војнике који излазе са чамца на обалу.
– Хоћемо ли за Земун? упита Николај.Није далеко – око четири – пет километара.
Ја на то нисам мислио, али када тако што паде на ум свештенику, одговорих: Природно.“ Николај је командовао водом који је кренуо ка Бежанији, а Ђукић је железничким насипом кренуо ка Земуну. После краћи борби, Земун је ослобођен, а један Србин рече им:“Пет векова чекамо да нам дођете са оних брда“, на шта владика Николај заплака од радости. Опис свечаног дефилеа земунским улицама дао је ђенерал Ђукић:“Ја не челу, лево од мене др. Николај са крстом у руци. Колона пролази улицом. Са обе стране непрегледна масе кличу:“Живели“…На зградама српске тробојке. Звона звоне без престанка. Како смо пролазили улицом свет је прилазио и љубио крст у свештениковој руци, а многи су и мене љубили у образ. Отишли смо у цркву, препуну српског народа. Николај је одржао сјајан говор“.
НИКОЛАЈ И ПРВИ СВЕТСКИ РАТ
А затим је Никола Пашић, кога је млади Николај веома поштовао због његове побожности и родољубља, позвао јеромонаха Велимировића и рекао му да га је одредио за мисију међу савезницима у Великој Британији. Треба да им поруче да су Срби своју лађицу везали за велики енглески брод, а остало – „кашће му се само“. Крајем јула 1915. године Николај стиже у Сједињене Америчке Државе, да би прикупио помоћ и добровољце међу Србима, али и Јужним Словенима, спремним да се боре за слободу од окупације Беча. Са њим је била велика српска делегација, која је требало да обезбеди пребацивање помоћи из САД у Србији. Митрополит Димитрије је наложио оцу Николају да провери стање нашег расејања, које се у то време налазило под јурисдикцијом руског православног епископа; митрополит је желео да се, у догледно време, створи српска епархија за Америку и Канаду. Велику помоћ Николају пружио је угледни научник и почасни конзул Краљевине Србије у САД, Михаило Пупин, који је 29. августа 1915. у Амстердамској опери у Њујорку организовао велики скуп за подршку Србији. Николај је свуда путовао и проповедао, како својим земљацима, тако и инославнима, који су желели да сазнају шта се збива на Балкану. Канон Едвард Н. Вест је касније говорио да је Николај први који је Американце освестио за постојање православног хришћанства, које се до тада сматрало само „егзотичном вером“. У Енглеској, Николај развија још живљу активност.У јесен 1915, он се обратио Ситон-Вотсону, енглеском стручњаку за Балкан, подсећајући га да се Србија на Косову борила за Европу и најнепреданије и најнесебичније испуњавала своју дужност. И сада она гледа у Велику Британију, као најхришћанскију земљу, и моли ја помоћ у борби против пангерманског „продора на Исток“:“Она се не бори у овом тренутку за Велику Србију, него за велики свет и велики род људски и Хришћанство“. Власт Енглеске је била врло ненаклоњена Србији, али је Николај деловао у јавности и међу англиканским хришћанима, и његово деловање имало је све више успеха. Англиканци су га 1919. одликовали напрсним крстом, и то је учинио њихов старешина, надбискуп кентерберијски Рандал Дејвидсон.
Врхунац Николајевог деловања био је прослава Видовдана у Енглеској 28. јуна 1917, када је Ситон-Вотсон, један од секретара британског Косовског одбора, написао посебно обраћање школској деци, које је прочитано у 20 хиљада енглеских школа, а говорило је о борби Срба за слободу. Седам дана касније, у англиканској катедрали Светог Павла била је одржана молитва за Србију. Николај је предавао на много места, а организовао је и помоћ српским ђацима и богословцима. Добијао је и висока признања за свој рад.
Словеначки политичар, др Богумил Вошњак, иначе велики Југословен, о његовом делу у Британији је писао 1928. године:“Тај рад је био тако опсежан, тако свестран и универзалан, да је то било право чудо. Оваквог пропагатора није имао ниједан други народ. Особито су нам завидели Чеси. Мушка појава оца Николаја, његова велика глава са црном брадом, речитост овог новог Златоста освајала је срца и душе. Његова племенитост, његова искреност, његов дух, његова универзална наобразба, његов отмени смисао за лепоту и песму отворили су му свуда врата. Отац Николај, као прави Шумадинац, био је прави, чисти представник своје расе. Широкогруд и импулсиван, није волео цепидлачења професионалних политичара. Мрзео је лаж“. Због свега што је учинио за Србију, начелник Енглеске армије га је назвао „Трећа српска армија“ ( о томе је сведочио генерал Милан Миловановић, својевремено начелник оперативног одељења Врховне команде ).
БОРБА ПРОТИВ КОНКОРДАТА
Сва оштрина Николајеве борбе за одбрану Српства од ватиканских насртаја дошла је до изражаја у доба борбе против конкордата. Због те оштрине, засноване на увиду у реалну опасност, Николај је дошао у сукоб и са државном влашћу, али и са поједином сабраћом архијеријима. Конкордат је ,иначе,споразум једне државе и Ватикана којим се уређују питања Римокатоличке цркве, њених права и дужности, у односима са том сувереном државом. Конкордат регулише читав низ области у којима држава и римокатоличка заједница ступају у додир, па је у праву др Бранко Надовеза који пише: „Преплитање правног и политичког у Конкордату очигледно да на Балкану има специфично и далекосежно значење, више него на било ком другом подручју Европе. (…) Конкордат тежи да има уплива у све облике друштвеног живота: образовање, школство, брак, породицу, па чак и у државну организацију“.
По члану XIV Конкордата, статус правног лица даван је римокатоличким установама у складу са канонским правом дотичне конфесије, а не у складу са државним законом. Конкордатом је гарантована исплата одузете имовине римокатоличке заједнице у пуној тржишној вредности, што није важило за СПЦ. Римокатолицима су хтели да врате добра секуларизована још у XVIII веку, а СПЦ није имала право ни на мања обештећења. Веронаука је за римокатолике постајала обавезна, а за православне је била подређена државној просветној политици. Било је предвиђено и широко изузимање из војне обавезе, итд.
Једном речју, Конкордат је бар кап која је превршила чашу стрпљења СПЦ. И тако је почело. Резултат је био „Крвава литија“, смрт патријарха Варнаве (у чије узроке се још увек сумња), сукоб Цркве и државе и, на крају – пад Конкордата.
Борба против Конкордата била је оштра и одлучна, и са једне и са друге стране. Југословенска радикална заједница је избацила из редова својих посланика др Војислава Јанића и архимандрита Никона (Лазаревића), јер су гласали против Конкордата. Када је Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео одлуку о одлучењу посланика који буду гласали за уговор с Ватиканом, епископ Николај је упутио писмо свим посланицима из своје епархије, и упозорио их: „Нека Вас не плаше партијском дисциплином, јер постоје две важније, старије и јаче дисциплине, а то су: дисциплина српсконародна и дисциплина црквеноканонска. Обе ове надживеће ону. (…) Глас народа, глас Божји. Тај народ дао Вам је мандат, а од тог народа Ви ћете опет тражити мандат. Будите уверени да ће Вас народ питати само једно – би ли и ти Конкордатлија или не?“
Из Kpaљева, 20. јула 1937, Николај телеграмом преклиње Милана Стојадиновића да „скида зло са дневног реда“, јер је „тешка рука Немањића Саве“, а кад га Стојадиновић моли за поверење и тражи да Николај „помирљиво утиче на своје колеге“, Епископ жички му одговара да нема олаког помирења после премлаћивања народа код Саборне цркве у Београду, јер „др Корошец није тукао католике у Далмацији, који годинама најпогрдније руже нашег Краља, а туче српске владике и свештенике, када се моле Богу за свог болесног Патријарха. Уникум. А замислите како би римски Папа потресао цео свет, да је један српски жандарм ударио католичког бискупа“. А затим га упозорава на тешке последице изгласавања Конкордата: „Уверавам вас да је народ на ивици побуне. Ја знам Ваша добра дела за последње две године, знам и за тај злокобни Конкордат. Ја не заборављам ни ово ни оно. Но сав је народ потпуно бацио у заборав све што сте Ви учинили, као да сте јуче дошли на власт, све због овог Конкордата. Као кад би ђак написао читко пропис па просуо по њему мастило. Народ ништа у Вама не види од Конкордат. Од времена такозване „владановштине“, ја не памтим оволику узрујаност у народу, оволику жучност. Ко год Вам друкчије реферише, не верујте му, ласка Вам и обмањује Вас; и немојте мислити да је овако страшно незадовољство у народу створено агитацијом свештеника. Инстиктивно сав православни народ осећа и сазнаје да је кнез црне интернационале наш свагдашњи непријатељ, историјски непријатељ. Уосталом, и сви просвећени католици ужасавају се власти која се даје томе Кнезу у овој нашој слободној земљи. Зато Вас и овим путем, и последњи пут, молим и преклињем: скините то чудовиште са дневног реда, те сачувајте земљу од потреса, сачувајте своју част и повратите свој углед у народу. Сачувајте себе од моралне и политичке смрти, то је оно чему неизбежно гредите, ако се не тргнете у 12 часу. Србима нису на одмет ни људи мањих способности, него што сте Ви. Рећи ћете: тешко је сада скинути са дневног реда. Можда. Но сетите се да ће теже бити ако прође. Нека језива атмосфера окружава нас. Свако очекује најгоре. Ако изагитујете, на супрот вољи народној, вољи 7.000.000 Cp6aи толико католика, да се Конкордат изгласа у Скупштини, шта сте са тиме учинили? Отворили сте једну живу рану, која се годинама неће моћи залечити, а своје име сте уписали не на листове славе, него у списак оних које народ проклиње. А Ви нисте самац; Ви имате и пород. Ово је смисао и садржај мога јучерашњег телеграма. Нека вам је Бог на помоћ“.
Из писма се види да Николај није желео заоштравање сукоба, али је био неодступан у одбрани црквено-народних интереса.
Стојадиновић је, у писму од 22. јула 1937, покушавао да умири Николаја, тврдећи да, после Народне скупштине, Конкордат треба да прође Сенат, Краљевско намесништво и ратификацију, а да у том периоду „Влада и Св. Синод треба да буду у вези, да разговарају, а не да води борбу Св. Синод против Владе, да се прети народним посланицима, да се шире летци, да звоне звона, да се истичу црне заставе, итд“. Стојадиновић је уверавао Николаја да је „добар православни Србин“ и да „воли своју веру“. Верујући у исправност своје политике, која је подразумевала приближавање Берлину и Риму и задовољавање хрватских тежњи (а Стојадиновић је знао да само Ватикан може умирити Хрвате), он је покушавао да направи компромис, који, нажалост, није био само то.
У писму др Нику Суботићу, Србину из Далмације, министру правде, Николај га упозорава да је „изнео пред представнике народне уговор са прастарим непријатељем Српства и Православља и да га је бранио и заступао“, па се пита да ли је Нико Суботић као Србин жив или је умро. Министру просвете Стошовићу Николај је рекао да у Конкордату уопште није реч о помоћи нашим католицима, него о учвршћивању папске власти на Балкану. Замерио му је што није посаветовао Стојадиновића, него је све препустио Маскателу, „папином експоненту“, и питао га је: „Ја ли теби ротаријанство ближе срцу него Српство и Православље и правда Божја?“ И додавао: „Теже је бити човек него министар. Немој се љутити што се усуђујем дати ти један савет – можда једини и последњи у овом животу – БУДИ ЧОВЕК, МАКАР НЕ БИО МИНИСТАР“.
Николајева антиконкордатска борба имала је начелан карактер, па је он, касније, дошао у сукоб с патријархом Гаврилом због олаког преласка преко огрешења посланика ЈРЗ и Стојадиновића. До пуног помирења између њих двојице дошло је тек 1940. године, у манастиру Каленићу. Извесно време Николај чак није ни долазио на заседања Светог Архијерејског Сабора, сматрајући да се увреда нанета Светосавској Цркви не сме багателисати, нити треба пристајати на „људска, сувише људска“ договарања са политичарима. Но, наравно, као човек Цркве, Николај је прешао преко свог става и одазвао се позиву Сабора да му се придружи.
Владика је, у доба антиконкордатске борбе, био помно праћен од стране „среских шпијуна“. Један од њих је известио начелника среза трнавског, да, приликом беседе у храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку, када је беседио о стогодишњици чачанске Гимназије, ни једном речју није поменуо Конкордат, нити је говорио против краљевске владе и појединих њених чланова. Међутим, Николај је одбио да оде у саму Гимназију и освешта спомен плочу, јер су се у школи налазили Стојадиновићеви посланици који су гласали за Конкордат, као и министар Војко Чвркић.
Напади на Светог Николаја Жичког у то доба ишли су чак и до покушаја атентата, како сведочи оновремени жички искушеник, а сада архимандрит, Јован Радосављевић. Атентат је избегнут после сабора богомољаца о Крстовдану, септембра 1938, када је ђакон Тимотеј открио младог човека с револвером у руци како хита на спрат жичког конака где је Владика седео са својим гостима. Сумњало се да је иза покушаја атентата стајао војвода Коста Пећанац, у договору са Миланом Стојадиновићем.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И 27. МАРТ
Југославија се, године 1941., нашла у безизалазу: Немачка је од ње тражила приступање Тројном пакту, како би онемогућила делковање Велике Британије на Балкану, и Хитлер је био спреман чак и на извесне уступке ( рецимо, да Југославија војно не учествује у акцијама пакта. ) Влада Цветковић – Мачек, као и кнез Павле, иако невољно, били су приморани околностима да пакт потпишу, што је и учињено 25. марта 1941. године и што је наишло на буру негодовања међу Србима. Патријарх Гаврило и Сабор СПЦ били су одлучно против приступања Тројном пакту, сматрајући то издајом савезника из Првог светског рата ( Француска је већ била погажена, али Велика Британија се држала ). Владика Николај се, у време ових догађаја, налазио у Краљеву. Још и пре пуча који су извели официри на челу с ђенералом Симовићем, у граду на Ибру је кључало. Уочи потписивања Тројног пакта,25.марта, Краљевом су ишле протестне поворке, које су стигле до конака Николајевог, тражећи да он оде у Београд и пренесе народно расположење – верност старим савезницима. Дошло је до нереда и у школама…Звонила су, упорно, и црквена звона, а онда се народ окупио испред Господар-Васиног конака, у коме је био Владика. Он им се обратио краћим говором у коме је истакао слободарство Срба, и упитао их да ли има њихово овлашћење да пренесе антиконкордатско расположење народа надлежнима у Београду, што му је бурно одобрено. Патријарх Гаврило и владика Николај били су изразито антинацистички настројени, што ће их, у Другом светском рату, скупо стајати. Све време ће бити под немачком стражом.
ОПОМЕНА СРБИМА РОДОЉУБИМА
Због свог искуства из рата, Николај је знао да ће се Срби, и кад падне Тито, наћи на удару истих непријатеља. У својој књизи „Разбијање југословенске државе 1989/1992 – злочин против мира“, др Милан Булајић каже: „Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – света Столица, Меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра 1991; договорено је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром Х. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари прије католичког Божића 25. децембра 1991″. Одлуку Ватикана здушно су подржале САД и Велика Британија…
Николај је на време писао:“Према извештајима из Југославије, Српски народ може се поново наћи пред страшном трагедијом. Сви говоре: нека падне Тито, па ћемо онда лако! А нико нема плана шта ће бити после пада комуниста. Хрвати имају план, инспирисан од папе и подржаван од Италије. Код њих нема странака; они не знају за демократију. Они знају и хоће једно: окупирати Босну и Срем и – Србе о врбе, или поклати или истерати из тих земаља. У моменту пада комунизма (ако Русија не интервенише) Хрватима ће се одмах доставити оружје и сви ће бити наоружани, док ће Срби бити голоруки као и при првом покољу. И усташе и оружје – све чека готово на граници Југославије, у Шпанији и у Аргентини. За 24 сата сва ће Хрватска бити под оружјем и сви гаулајтери на свом месту. Папа ће опет благословити покољ Срба и ућуткати њему наклоњене Англосаксонце.
А шта Срби партијаши мисле? Они мисле да, као и 1918. г. прво расписати изборе па нека народ (јадни, тужни, голоруки српски народ) искаже своју жељу и вољу! И ништа више. У тој једној мисли садржан је план свих српских демократских и полудемократских и левичарских и полулевичарских партија, па чак и националних, четничких и патриотских. Каква фантазија и какво лудило!
Питање је, дакле, не како оборити Тита него шта ће бити после Титовог пада. Ко ће српски народ наоружавати да се брани од вечног и много страшнијег непријатеља. И каква ће се власт одмах установити у српским земљама.“
ВЛАДИКА У РАТУ
Већ 23. априла 1941. патријарха Гаврила,који је одбио да напусти земљу, Немци хапсе у Острогу и затварају га у манастир Раковицу у Београду. Усташе на територији НДХ хапсе и убијају српске владике ( Петра Дабробосанског, Платона Бањалучког, Саву Горњокарловачког, а митрополит загребачки Доситеј, после злостављања од кога је изгубио душевно здравље, бива протеран у Београд, као и епископ мостарски Николај и епископ тузлански Нектарије.
Мусолинијеви фашисти интернирају у Италију великог пријатеља владике Николаја, Иринеја, епископа далматинског. Бугари из Македоније протерују митрополита Јосифа и владику Викентија, а Шиптари хапсе и интернирају владику рашко – призренског Серафима.
Епископ Николај је одмах био на удару Немаца. Саслушавали су га, а затим конфинирали у манастир Љубостињу, где ће остати до краја 1942. године. Године 1941, приликом борби за Краљево, дошло је до бомбардовања Жиче, која је тешко оштећена. Страдање народа, на све могуће начине, постаје страшно… Владика покушава да увери Немце да не треба да стрељају Србе у Краљеву, али му то не полази за руком.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ У РОПСТВУ
Крајем 1942, владику Николаја одвели су нацисти, скупа са његовим синовцем, Јованом, јеромонахом Василијем (Костићем), и љубостињским послушником, Живорадом Васићем, у манастир Војловицу код Панчева.Томе је претходило недело комунистичког агента, Мише Брашића, који је био новинар „Времена“ и чак референт за штампу патријарха Варнаве, који је Немцима доставио да Николај, наводно, у Љубостињи има радио станицу, којом одржава везу са Дражом и Владом у Лондону, после чега су нацисти решили да га што више изолују. Сместили су га у манастир Војловицу, где је робијао са патријархом Гаврилом.
Немци патријарха Гаврила и Владику Николаја одводе у Дахау, па у Беч, па у бању Шлирзе, једну од испостава Дахауа, где их ослобађају, тек 1945, америчке трупе.
НЕМЦИ О НИКОЛАЈУ
Нацисти су Светог Николаја Охридског и Жичког сматрали својим опасним непријатељем, па су га тако и посматрали. Њихове обавештајне службе ставиле су га под своју присмотру и о њему редовно писале и надлежнима достављале извештаје (које је, у свом тексту „Немачки поглед кроз тамнички прозор / Свети Владика Николај у документима немачке службе безбедности, систематизовао Радован Пилиповић). Немачки обавештајци интересовали су се за стварну улогу српских архијереја у припреми пуча 27, марта. Патријарх Гаврило Дожић и епископ жички Николај Велимировић су саслушавани од стране официра Гестапоа 16. јуна и 17. јула 1941. године. Извештаји са ових саслушања послати су у Берлин. Патријарх Гаврило је ухапшен 23. априла у манастиру Острог, а 1. маја је доведен у манастир Раковицу. Владика Николај Велимировић је био хапшен 28. августа 1941. године у Крушевцу, од стране немачке фелджандармерије, али је након једнодневног притвора пуштен на слободу. Убрзо је интерниран у манастир Љубостињу. Идеја да се премести из Љубостиње у неки манастир близу Београда родила се у разговору вођеном 15. децембра између државног саветника Харалда Турнера и посланика Феликса Бенцлера. Тада је „државни саветник др Турнер саопштио надаље, да би епикоп Николај имао бити смештен у једном православном манастиру у близини Београда.“ О пребацивању у Војловицу сведочи једна службена белешка од 18. децембра 1942. године. Из ње се види да је владика у манастир код Панчева имтерниран 16. децембра исте године заједно са др Василијем Костићем, Јованом Велимировићем и манастирским послушником Живорадом Васићем.Као енглески агент поред владике Николаја са немачке стране био је сматран и епископ Иринеј Ћорђевић. Захваљујући хрватском достављању он је ухапшен 8. новембра 1941. године. Интерниран је у Италију, а све до 1943. (капитулације фашистичке Италије) био је заточен у близини Фиренце.
Немачка служба безбедности имала је стручњаке који су се бавили питањем Српске православне цркве. Након успостављања потпуне немачке власти у Србији у Управи безбедности била је формирана посебна рефература задужена за прикупљање података о Српској цркви. То је била рефература III F, а њен референт је био 38 поручник Георг Мајер. Он се овим послом бавио све до немачког повлачења из Београда, и то са типичним немачким начином приступања проблемима, предано и тачно. Једна његова службена белешка од 22. августа 1941. године започиње реченицом: „Православна црква Србије била је одувек кичма српске нације“.
Немци су свакако знали за контакте и везе које је Српска православна црква имала са Англиканцима. Епископ гибралтарски Бакстон је 1940. године посетио Краљевину Југославију. У Жичи је разговарао са патријархом Гаврилом и владиком Николајем. Тада је рекао да је рат против Немачке „одбрана хришћанства“.
Владика је тешко подносио скучени начин живота који му је био наметнут интернацијом. Притискала га је и свенародна патња, братоубилачки грађански рат и велико страдање српског народа у Босни и Крајини од Павелићевог режима. Један од званица са владикине славе Никољдана, прослављеног скромно у Љубостињи, изјавио је 31. децембра 1941. године, да је „епископ Николај болестан, разболео се од живаца због рушења Жиче и да врло нерадо прима посете јер га то подсећа на манастир Жичу. О тежини сужањства сведочи и службена белешка , поручника Георга Мајера о посети владики 29. јуна 1943. године. Он је записао да је владика „у врло тешком душевном психолошком стању.“ Неретко је и стража била груба према заточеном архијереју: „жалио се на поступак стражара Нorvath-а и на поступак агента Живковића“.
Михаило Олћан, припадник „Збора“ и министар индустрије и трговине у Недићевој влади покушао је у децембру 1941. године да од владике Николаја издејствује подршку Влади Народног Спаса. Владикин став по немачком извештају био је: „Немци имају све, али немају душу. Он хоће да спасава што се може спасити, да проповеда против комуниста, али не и да помаже владу Недића.“
Извештај капетана Шолдера из окружне команде Крушевац од 19. марта 1942. године даје уравнотежену и најтачнију слику о светом владици у току прве године рата: „Он је уздржан и потпуно је погрешно мишљење што се на њега сумња као на заверника. Исто тако било би погрешно мислити да је он пријатељ Немаца. Он је српски националиста који уме да добро оцени прилике и да се према њима управља у својим речима и у своме држању“.
Вест о посети Београду евенгелистичког епископа из Берлина Теодора Хекела у марту 1942. године дошла је и до владике Николаја. Владика је желео да предочи немачким протестантима страдање Српске цркве од хрватског римокатоличког клерофашизма. Из извештаја 88 обершарфирера Ханса Бока од 21. марта 1942. године о обиласку Љуботиње дознајемо: „Николај је изразио жаљење што не може углавити састанак са изаслаником немачке евангелистичке цркве др Хекелом. Он је молио да се саопшти др Хекелу да има обавештења да су два епископа и то митрополит Петар из Сарајева и епископ Сава из Карловаца убијени, јер су били у логору.“
У годинама Другог светског рата владика Николај Велимировић је био немачки идеолошки и политички противник. Немцима је добро била позната његова улога у догађајима везаним за пуч 27. марта. Војно-окупациони режим је управо из тих разлога за владику Николаја одредио интернацију и строго је контролисано његово иступање у јавности.
Своја схватања историје која је износио у међуратном периоду владика Николај је још јаче профилисао сагледавајући искуство и судбину српског народа непосредно после 1941. године. Крајем фебруара 1942. године Василије Костић је дошао у Београд и донео посланицу владике Николаја у којој је између осталог писало: „Срби од културе са Запада немају ништа да науче… Материјализам има своје порекло на Западу. Нама Србима није потребно да прихватимо иностранство. Ми смо Срби и треба да останемо Срби, ми хоћемо да служимо нашим, а не туђим идеалима“.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, ЂЕНЕРАЛ МИХАИЛОВИЋ И ТИТО
Николај је свим срцем био на страни Југословенске војске у Отаџбини – као монархиста, легитимиста и родољуб, и као поштовалац личних врлина ђенерала Михаиловића. Он је и у емиграцији наставио да се бори за истину о Ђенералу и његовој борби. Приликом свог сусрета са англиканским бискупом Џорџом Белом, 16. новембра 1945, Николај га је обавестио о свом ставу према Михаиловићу и комунистима: „Питао сам га за Михаиловића – да ли сам био у праву кад сам га похвалио 1941. (он је знао за ту моју беседу)? Да, рекао ми је он, нема ничег што би се могло одбацити: хвалите га и сада, с правом – он је добар човек, побожан човек – он жели уставну монархију. Али, Тито (за кога се Черчил у говору 1944. хвалисао да је његово откриће) је сатанистички човек, као и Лењин.“
Већ 1946. Николај је написао десетерачку песму „Дражин дух говори“, у којој се Дража из Небеске Србије обраћа Србима, окружен народним борцима – Павлом Бакићем, Јакшићима, хаџи Проданом, Ђаконом Авакумом, Карађорђем, Алексом Ненадовићем, Илијом Бирчанином, Зеком Буљубашом и Хајдук Вељком, Змајем од Ноћаја и Јованом Курсулом, Милошем Обреновићем и кнегињом Љубицом, јунацима са Куманова и Кајмакчалана. Дража најављује да ће Србија бити ускоро слободна, а његов гроб откривен.
Николајев однос према Брозу и његовој власти је јасан: он се гнуша безбожничког тиранина, о коме мишљење исказује у писму надбискупу кентерберијском, поводом Титове посете Енглеској 1952. (концепт писма чува се у Николајевој оставштини):
„Ваша Милости,
У америчкој штампи се шире вести да садашњи, самопроглашени владар Југославије, Тито, ускоро стиже у Лондон као званични посетилац на позив британске владе.
Ваша Милост сигурно зна ко је био овај човек, шта је учинио, и шта представља. Његови трагови морају бити ужасни сваком Енглезу хришћанину и Енглескињи хришћанки. Будући фанатичним безбожником, користио је све злочиначке методе, којих се цивилизовани свет гнуша, као законите, да би освојио власт и остао на власти.
Предуг је списак његових злочиначких и по душу потресних дела, предуг да би био навођен. Обавештени сте о њима из прве руке, и нема потребе да их понављамо. Али ја морам нагласити један моменат који Вас и мене, као људе Цркве, највише занима: он још увек прогони Цркву, понекад макијавелистички, у рукавицама, у присуству британских и америчких посетилаца, а понекад неронски, у одсуству „савезничких “ посетилаца.
Ваша Милост може да замисли како се бездомници, Срби у расејању, осећају кад је Титова посета Лондону у питању. И, још више, како хришћанске деноминације, нарочито англиканске заједнице широм света, очекују реч протеста од надбискупа кентерберијског.
Молим се и надам да ће Ваша Милост, са Вама својственом мудрошћу и храброшћу, учинити све што Вам је могуће да се овом борбеном безбожнику и суровом гонитељу Хришћанства не дозволи да целива руку Њеног Величанства, која се у званичној титули својој назива „бранитељком вере“. Стравични пољубац истим оним уснама које су изрицале смртне пресуде хиљадама невиних и побожних хришћана. Протестујући против овог моралног ругла, сигуран сам да ће Ваша Милост имати више Енглеза и Енглескиња иза себе него они политичари који су позвали овог најнежељенијег госта да посети град Светих мученика Албана и Магнуса.
Уверавам Вас, Ваша Милости, у своје дубоко поштовање и братску љубав у Господу нашем Исусу Христу.
Веома искрено ваш,
Епископ Николај“.
НИКОЛАЈ У ЕМИГРАЦИЈИ
Нашавши се у емиграцији у САД, Николај неуморно помаже Србима у матици и дијаспори, новчано, пакетима, духовним поукама. Био је то прави Свети Николај, христољубиви србољуб: и када пише бившем председнику САД, Херберту Хуверу, молећи га да помогае Србима („Аустријанци и Италијани, па чак и Немци су данас у много бољем положају од мојих земљака који су били највернији савезник Америке“); и када, у писмима Димитрију Најдановићу, тражи да се богомолничке песме обавезно штампају под именом Монаха Тадије (а не његовим); и када га учи да свештеника с којим је у сукобу не може променити „диалектиком, него молитвом“; и када Србе доживљава као „царске синове“, који имају веру и наду, али им недостаје љубав; и када шаље („са стидом (јер не могу више)“) по 20 и по 5 долара за ову или ону потребу проти и његовој жени; и када позива Србе да плачу да би се утешили, и, 20. августа 1953, прича како је „на Преображење душом плакао“ сећајући се сабора у родном Лелићу, где је „свакако и отац Јустин служио, а монахиње из Ћелија певале… певале и са свима осталим плакале, плакале“; и кад каже да му нишга не треба, јер у Америци свега има „осим једне шљивове свирале од пола метра“; и кад вели да је „латиница словенског Истока – чудовишно писмо“; и кад Ратибору Ђурђевићу поручује да се „држи богомољства“ и „љуби богомољце“ који су били „со и квас у слободи и који су то и у ропству“, и кад му поручује да ће Христос брзо победити сатану, јер за нас војује Небеска Србија; и када му каже да је узрок савремених психичких поремећаја „грех и катастрофална техничка цивилизација“ којој „нема бране и устава“, која се „шири и где не треба, захвата сав свет и предзнак је Краја“.
Молећи се њему за спасење намучене Србадије, знамо да се и данас испуњавају речи његове опроштајне песме:
„Ја сам с тобом, српски роде цели,
више сада него за живота,
буди храбар, дан ће да забели,
то ти каже Христова Голгота“.
ОДГОВОР НА СВЕ ЛАЖИ ДРУГЕ СРБИЈЕ ( ЖЕЉКО ПЕРОВИЋ: НИКОЛАЈ И СВЕТОСАВЉЕ НА СУДУ ЛАЖНЕ НАУКЕ И КУЛТУРЕ 21. ВЕКА, КЊИГА ЗНАМЕЊЕ, ПИ ПРЕС, ПИРОТ 2023. )
Владика Николај је у Титославији био забрањен као „народни непријатељ“, а комунистичку пропаганду против њега наставили су другосрбијанци, који су се, упркос чињеницама, усудили да га оптуже за симпатије према Хитлеру, антисемитизам, мржњу према свему напредном, итд. А онда се, 2023, појавила књига Жељка Перовића која се, на 630 страна, бави разобличавањем свих лажи написаних о Николају.
Иако је, из перспективе овоземаљских циљева и интереса, Владика Николај био човек кога су поштовали баш представници традиционалне англоамеричке политике ( он је један од ретких Срба који је имао приступ председнику САД, попут Виљема Хардинга, а амерички Конгрес је, поводом његове смрти, изјавио саучешће српском народу ), када је наступило доба Новог светског поретка као „америчког века“, после тријумфа САД у Хладном рату, однос према Николају у средишту Империје се променио. Уосталом, променио се и традиционални однос англоамеричких политичких елита ( некад заснован на протестантском читању Библије као књиге откровењских моралних и социјалних путоказа ) према демократији на свом терену. Свако ко је, не само у садашости, него и у прошлости, подсећао да је, донедавно, на Западу било више слободе и људскости, требало је да буде „канселован“ и пребрисан. Николај, који је проповедао англиканцима и епископалцима да треба да клекну на колена пред Христом и чувају човечност, нашао се на листи „пребрисаних“. Један историјски народ, попут Николајевих Срба, који је био савезник демократског Запада у оба светска рата, морао је, у оквиру игре на „великој шаховској табли“ ( израз Збигњева Бжежинског ) бити поражен и проглашен „нацистичким“, „империјалним“, изазивачем планетарних сукоба и невоља, од Гаврила Принципа до хашких узника и утамниченика. Јер, Срби су „мали Руси“, а Русија мора бити побеђена и раскомадана, пошто без тога неће бити „америчког века“, који је дошао на смену „хиљадугодишњег Рајха“.
Сви балкански савезници германског империјализма и милитаризма, који су служили Бечу и Берлину у Првом и Другом светском рату, од Хрвата, преко муслиманских Бошњака, до Арбанаса, промовисани су у борце за „демократију и људска права“, трајне жртве Срба и њиховог „нагона за Велику Србију“. Целокупна ревизија историје нашег простора подразумевала је обрачун са великим личностима српске повеснице, од кнеза Лазара до Николе Пашића и ђенерала Драгољуба Михаиловића. И тако се, да поновимо ( понављање је мајка учења ), на удару балканских савезника англонацистичке идеје Новог поретка нашао и Николај Велимировић, који је, одједном, постао великосрпски антисемитски фашиста у мантији. Против њега су устали сви НАТО фалангисти, од усташоликог Загреба до обезњегошеног Цетиња, у коме је, авај, процветало цвеће братоубилачког зла, огавно србождерско монтенегринство.
И тиме се круг клевета проширио: он, за кога су усташе писале да је „енглески агент на столици Светог Саве“, а који је за комунисте под крвавим барјаком Дебелог Мртваца Гроза ( тако је Тита звао владика Данило Крстић ) био и енглески агент и фашиста, постао је, за савезнике англоамеричке Империје у другосрбијанским круговима, мрачни борац против свега демократског и хуманог, оличење предмодерне „мржње према култури“, малтене саветник Адолфа Хитлера. Пошто су другосрбијанци тзв. „случајни Срби“, са дубоко усађеном кроатоликом србофобијом у себи, њихов став најбоље изражава хрватски квазилиберални велеум, Вјекослав Перица, који каже:“И пред Други свјетски рат и пред све балканске, од оног првог до оних из 1990-их, српско се православље окретало конзервативном националистичком светосављу и косовској митологији рата. Светац СПЦ-а Николај Велимировић (канонизиран 2003) покушавао је уочи Другог свјетског рата скренути позорност Адолфа Хитлера, и да је овај имао времена слушати владичине говоре о аналогијама између нацизма и светосавља, био би вјеројатно импресиониран.“
( За разлику од хрватског Степинца, српски Николај Велимировић је, увек и свагда, био под немачком стражом – од 1941. до 1945, а окусио је, скупа са патријархом Гаврилом, и нешто Дахауа. Замислите, читаоци, да је било који хрватски бискуп био у Дахау! Он не само да би био канонизован, него би био проглашен већим од Христа. Али, таквог Хрвати нису имали, јер су били на страни Анте Павелића, и, самим тим, Хитлера. )
Клевете на рачун Николајев, већ трећу деценију, саставни су део другосрбијанског фолклора и квазинаучне митоманије, па је рад на њиховом разобличавању веома важан задатак који је, после низа досадашњих подухвата, коначно требало довршити једном обимном и озбиљном књигом. И ту смо књигу добили – написао ју је Жељко Перовић.
Ова књига се међу нама јавља у часу када у „најнапреднијој“ испостави Запада, Канади, држава убија своје становништво еутаназијом ( у 2021. години било је десет хиљада „потпомогутих самоубистава“ ), и када лажни пророк звани Јувал Ноа Харари каже човечанству да више није потребно. Долази вештачка интелигенција, и доста је човека, гракће овај инвалид умног рада и рашчовек, маскиран у историчара из Израела. То што булазни Харари, наравно, јесте кржљави, али црни, плод развоја Запада на умору: папистичка схоластика је, на челу са Томом Аквинским, свела лик Божји у човеку на разум, Декарт је доказ нашег постојања видео само у мишљењу, просветитељство је одбацило Бога у име обоготвореног рација, а онда је Ниче пљунуо на разум и прогласио смрт Бога у име Натчовека, и Мишел Фуко је, на крају, указао на смрт самог човека. Тако је стигао и трансхуманизам са својом вештачком интелигенцијом ( Свети Јустин Ћелијски је управо ђавола дефинисао као интелигенцију без љубави ). Наравно да у таквом свету нема места за Николаја Велимировића, који је говорио:“Човек изнад свега, а Бог изнад човека“, и који је профетски грмео на Маркса, Дарвина и Ничеа, идеологе човекоубиства у име „скока из царства нужности у царство слободе“, „еволуције“ и „надљудских“ фантазмагорија, које су писца „Заратустре“ одвеле у лудницу. Знајући где Европа иде без Христа, Николај ју је звао Белом Демонијом – и његова реч, која се некад неком могла чинити оштра, данас се остварује на наше очи. И зато слуге ништавила, и код нас и у свету, морају да денунцирају Николаја, трудећи се да свет не сазна за Христа, Бога Николајевог.
Жељко Перовић је написао књигу вредну и озбиљну, темељну и видовиту – нека му ово дело, на славу Бога и ползу рода, буде на част и чест причешћеног слуге Господњег. Устао је, са давидовском праћком Христове истине, против Голијата глобалистичко – другосрбијанске христофобије, и развејао све митове и легенде које су причали да би Владику Николаја ућуткали. Показао је и доказао ( доказао, него шта!) да христомрсци све лажу, а нарочито лажу да је Николај имао било какве филонацистичке тренутке у животу, он, који је уочи Другог светског рата, јасно рекао за хитлероимане Немце:“Место да се поносе Христом, неки од њих се горде прехришћанским херојским прецима“.
Од теме до теме – све је ту, у књизи Перовићевој: Николај као „расиста“, Николај као „хитлеровац“, Николај као „антисемита“, Николај као „љотићевац“, Николај као заостали мрачњак пред – шибичном и шибицарском -светлошћу необољшевичког просветитељства; и свему томе Перовић даје одговор, и од свега тога лечи умове и срца својих читалаца. После његове књиге, још смо поноснији на Николаја и на чињеницу да смо, иако пуни греха и слабости, Срби, народ на страшној међи Истока и Запада, који никад, упркос свим заблудама и лутањима, није стао на страну земаљске моћи против божанске Истине и Правде. И зато нас мрзе и мрзеће нас док је света и века, али, како каже наша изрека, на мрзану кућа остаје. Нарочито вечна кућа, она у Небеској Србији, једном од квартова Небеског Јерусалима, јединог Града који ће остати кад се све ово сруши.
Објављено у историјском додатку „Вечерњих новости“ 25. новембра 2024.
