Владета Јеротић: Како је ава Јустин Поповић обликовао мој духовни живот

Оца Јустина Поповића, архимандрита и професора Теолошког факултета у Београду, најпре сам упознао преко његове књиге Достојевски о Европи и Словенству, која се појавила 1940. године, као друга верзија истоимене теме коју је отац Јустин обрадио и објавио као књигу, десетак година после Првог светског рата.

Неки познаваоци дела оца Јустина тврде да је ова прва његова књига о Достојевском снажнија и дубља од друге коју сам набавио у једној београдској књижари почетком 1942. године.

Достојевски и одлука о духовном животу

Ушао сам тада у осамнаесту годину, похађао сам осми разред Друге мушке гимназије у Београду, спремајући се за велику матуру. Док је беснео Други светски рат, Југославија је била прегажена, окупирана и подељена од немачких завојевача.

Тек што су почињали – из данашњег угла посматрано, преурањени – устанци четника и партизана по Србији, ја сам проживљавао најмистичкији период моје младости. Quo Vadis Хенрика Сјенкјевича, и нарочито целокупна дела Фјодора Михајловича Достојевског… испунила су ме необичним мистичким жаром искреног и страсног преживљавања драме Христовог живота, те умало да нисам био одлучио да се после положене матуре сасвим повучем у неки православни манастир и тамо себе целог предам Богу.

Књига која је изменила живот

Овој мојој одлуци… битно је била допринела поменута књига оца Јустина о Достојевском. Пошто сам је пажљиво, али и са великим одушевљењем прочитао… осећао сам се те целе 1942, а и добар део идуће, 1943. године као на «седмом небу».

Знао сам напамет поједине делове из студије оца Јустина, а књиге Достојевског нисам испуштао из руку. Необично је било да сам од свих романа прво почео са Браћом Карамазовим… а потом сам тек стигао до његових почетних дела: Бедни људи, Понижени и увређени…

Страхопоштовање према духовном учитељу

Наравно да сам после читања књиге оца Јустина силно желео да упознам овог православног духовника… Нисам се, ипак, још распитивао где живи тај мој… духовни отац, нити сам био нестрпљив да га и лично потражим. Можда и није било на делу неко моје нарочито стрпљење… колико моја стидљивост и страх да се појавим пред овим мојим православним учитељем. Као да сам чекао прилику да сам Бог «аранжира» наш сусрет…

Први сусрет – проповед у Саборној цркви

Ова прилика се убрзо појавила… једне недеље, била је то Недеља православља, 14. марта 1943. године, за проповедаоницом у цркви појавио се отац Јустин и почео беседу. Не знам колико је трајала његова проповед, јер сам био потпуно изгубио осећање времена… а ево шта сам стварно записао:

«У сваком цвету, свакој птици налази се мисао Божија… Човек је највиша вредност у свим световима, он је мали бог у блату… Ја бих роптао на Бога што ме није створио човеком да није Христос живео на земљи… Христос, то је одговор на сва човекова питања… […] Србин је само онда прави Србин ако иде светосавским путем».

Још једна проповед – црква Ружица на Калемегдану

После непуних месец дана – записао сам у дневнику… било је то 14. априла – у цркви Ружици, на Калемегдану… слушао сам, још једном задивљено, архимандрита Јустина… који је снажним и продорним гласом осуо најпре сву расположиву, увек хришћанску, паљбу на комунистичку идеологију… а онда следећим речима објашњавао зашто хришћанско учење сматра најбољим и једино потребним свим људским душама:

«Највећа револуција и преврат у човечанству изазвале су Христове речи својим ученицима: Не владајте људима као кнезови и владари, већ владајте служећи им… Зар Бог не служи и данас људима? Зар им Он не служи кроз сунце, цвеће, биљке, животиње?»

Случајно сам срео оца Јустина испред зграде САНУ

Не сећам се тачно које године сам после Другог светског рата случајно срео оца Јустина испред зграде Српске академије наука у Кнез-Михајловој улици. Ходао је брзо, мантија је летела за њим, изгледао је озбиљан и одлучан. Појма немам ни данас откуд ми храброст да га зауставим.

Представио сам му се као студент медицине, као велики поштовалац његових књига (у међувремену сам прочитао још неколико његових радова), кога мучи, већ подуже, једно питање (које ми је било стигло из Индије) које никако не могу да поравнам са хришћанским учењем, коме сам одувек био највише привржен: питање карме и реинкарнације.

Благо се осмехнувши, одговорио ми је мирно и јасно: «Млади пријатељу – овако ме је касније увек називао, било када ми је писао краћа писма, или када ме је директно ословљавао – знам шта вас мучи.

Како човек да постигне савршенство које Христос од нас тражи?

Мучи вас питање како је могуће да човек у току свога релативно кратког живота постигне онакво савршенство какво Христос од нас тражи, када је готово непрекидно излаган свим могућим искушењима физичке, материјалне, душевне и духовне природе. Азијска идеја реинкарнације чини вам се логична и прихватљива.

Рећи ћу вам, она је савршено непотребна хришћанину. Зашто? Зато што и свети хришћански оци уче о продужавању нашег живота, али не поново овде на земљи, већ у духовном свету после смрти нашег земаљског бића. Сваки од нас наставља да се усавршава после пресељења тачно на оном ступњу духовне лествице до које је стигао овде на земљи.»

Желео бих на крају ових својих драгих сећања на Јустина Поповића – «бившег професора Универзитета», како је волео да се потписује на својим књигама – изнесем још један, и то последњи доживљај који сам имао са оцем Јустином приликом сусрета у Ћелијама, у фебруару месецу 1979. године.

Последњи сусрет са оцем Јустином у манастиру Ћелије

Отац Јустин имао је тада 85 година! Ево, шта сам после тог духовног сретања записао: Духовно све прочишћенији, умно свеж за своје године, физички, и поред једне озбиљне срчане декомпензације, пре скоро годину дана, у стању је да одстоји, а игуманија Гликерија каже, понекад и да одслужи целу литургију.

Иако већ годинама понавља своје омиљене мисли о Европи и православљу, с обзиром да те његове мисли задржавају пуну савременост, није никад досадно и сувишно да их човек, с времена на време, поново чује.

Данас је успео да их изложи нарочито сажето и упечатљиво, и то једном младом француском теологу који се спрема да пређе у православље, и управо је пред путовањем у Свету Гору. Отац Јустин нам је тада рекао: «Европа је изгубила хришћанство када је изгубила молитву, са губитком молитве изгубио се и смисао поста.

Проблем смрти разрешио је једино и само Христос

Европа је изгубила хришћанство због своје гордости и што је мислила да је у стању да реши све овостране и оностране загонетке. Нема истинског мислиоца који није дошао у својим размишљањима на проблем смрти. Нема озбиљног мислиоца који се није упитао да ли има некога који је за њега разрешио проблем смрти. Ако сви заувек умиремо, какав је онда смисао живота?

Проблем смрти разрешио је једино и само Христос, једном заувек и за све људе, и то својим животом, својом смрћу и својим васкрсењем. Ову истину православље је најбоље сачувало и зато је радосно бити православан. Најпоузданији пут да се дође до ове Истине јесте молитва и зато се ја молим Господу: Омолитви ме и охристољуби ме.

Вера је највећа међу свима људским врлинама

Вера је највећа међу свима људским врлинама. Она је повезана тесно и са надом и са љубављу, али и када ове две некад малаксају, вера мора да остане присутна. Све три врлине међусобно се привлаче. Има људи код којих постоје и појединачно, али тек када су све три заједно, остварена је пуноћа. Морамо се молити да достигнемо ову пуноћу. Свети Јован Кронштатски рекао је свештеницима да се чуди како то да се они стално не моле.

То значи да је он својим дуготрајним молитвама постигао то да је молитва у њему сама чинила своје, он је сав постао молитва. Осим молитве и поста, смиреност је неопходна за човека.

Он мора да осети да је ништаван пред Богом и то ће тек да му пружи неопходну скромност у опхођењу са људима и самим собом. Свако наше истинско кајање производи неописану радост небеских бића и сваки наш пад такву исту жалост.

Када бисмо осетили тугу растуженог човека коме смо ми нанели бол и учинили га тужним, то би био увод у осећање туге коју још много јаче осећају небеска бића када паднемо. А ако је човек у стању да доживи интензивну тугу, без жеље за осветом, када смо га увредили, како тек доживљавају ову тугу много осетљивија духовна бића! Молите се најпростијом могућом молитвом: «Господе Исусе Христе, опрости ми и помози!»

Одговор оца Јустина који ме умирује и данас

Овај одговор задовољио ме је био у потпуности и онда, он ме умирује и данас. Није ми, истина, јасно зашто и неки наши виђени теолози сумњичаво врте главом када им испричам овај за мене тако значајан, сада већ давно протекли разговор са Јустином Поповићем.

Наслућујем да су ови православци сумњичави у погледу оваквог одговора оца Јустина, јер се он заправо не налази лако, а ни често код хришћанских светих учитеља (са изузетком светог Гргура из Нисе и можда још неког).

Нико се од ових теолога ипак није усудио да назове овакво мишљење оца Јустина јеретичким; питам се није ли отац Јустин овакав одговор пружио само мени и то у тренутку када је једино тако могао да ме врати на хришћанску стазу, са већ скренутог правца пут азијских религија, којима сам се био доста одлучно упутио.

На крају овог кратког разговора, који сам водио у Кнез-Михаиловој улици са оцем Јустином, био сам почаствован и бескрајно обрадован још једним његовим поклоном: позивом да га посетим у манастиру Ћелије, у коме је трајно остао да живи до своје смрти.

Уследило је, од тада, мноштво мојих посета манастиру и његовом старешини, архимандриту Јустину, све до мога одласка у Европу 1957. године, у којој сам остао неколико година. У манастир сам одлазио обично суботом и остајао тамо до недеље после подне, или сам стизао рано у недељу, пре почетка литургије, која је за мене увек била празник, јер је служио, по правилу, сам отац Јустин, а певао је хор милих ћелијских сестара.

Бритке и храбре проповеди оца Јустина

Запамтио сам и неколико бритких и храбрих проповеди оца Јустина у току литургије, иако је био свестан да се од стране комунистичке власти будно прати, не само сваки његов корак, већ и свака реч.

Поуздана је, међутим, била заштита Божја којом је овај врли српски духовник непрестано био невидљиво окружен, и то од тренутка када је правим чудом било прецртано име Јустина Поповића са списка људи осуђених на стрељање, одмах после рата, 1946. године, па кроз читав дуги период његовог заточења у манастиру Ћелије.

Борбени темперамент и ватрени српски патриотизам оца Јустина

Борбени темперамент и ватрени српски патриотизам овог православног јунака били су Промислом Божијим на најбољи начин обуздани управо принудним уклањањем са јавне црквене позорнице послератног православног и политичког живота у Србији и управљени пут једино плодног духовног рада – најпре, на себи, затим писањем нових књига и чланака, превођењем Житија светих и припремом четворице ученика за њихово наступање у јавности када то боља времена допусте (то су данашње владике Атанасије, Амфилохије, Артемије и Иринеј).

Што се мога духовног развоја тиче, могу мирне душе рећи да оно што је владика Николај Велимировић значио Јустину Поповићу, то је отац Јустин значио мени, без обзира, или баш зато, што нисам студирао теологију, већ медицину и психологију.

Разговори које сам водио са оцем Јустином у току низа година, све од 1949. или 1950, па до његове смрти, 1979. године, увек у истој соби у приземљу конака, када је време било кишовито или хладно, а у порти манастира, испод великог бора, лети и по лепом времену, битно су утицали на мене да у току четворогодишњег боравка у Холандији, Немачкој, Швајцарској и Француској не западнем ни у какву философску или религијску јерес.

Или, ако сам се повремено, на краће или дуже време, одазивао сиренском зову православљу туђих учења, увек су ме сећања на мога духовног оца из далеког, усамљеног манастира крај Ваљева, и на његове речи опомене, када је год била реч о европској култури – према којој ме је, уосталом, научио да будем опрезан још у мојој седамнаестој години Достојевски – а нарочито недељна православна литургија, коју сам редовно посећивао, обично у руским црквама где год се био затекао у Европи – враћали на православни пут, једноставан и прав, чист и леп.

Разговори вођени у духу велике трпељивости и отворености

Хтео бих да кажем и то да су моји разговори са оцем Јустином у манастиру Ћелије били вођени у духу велике трпељивости и отворености – атмосфери коју је, наравно, стварао он. Могао сам да постављам моме духовнику свакојака питања из хришћанске догматике или апологетике, могао сам да се не слажем са мишљењем оца Јустина и да останем при своме мишљењу, или да тражим од њега допуне разлозима које је већ био изнео у прилог неке своје поставке.

Не памтим да смо се некад растали у неком напетом, непријатном или недефинисаном стању. Увек стрпљив и благ, и при заједничкој шетњи на растанку, често све до аутомобилског пута за Ваљево, отац Јустин је задржавао ауторитативан став доброг и снажног оца, ауторитативан, у једином могућем значењу ове латинске речи.2

* * *

Извор: Духовни разговори, Сабрана дела, I коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.