Када је током прошле године Јенс Столтенберг објавио да након 1. октобра 2024. године више не жели да врши функцију генералног секретара НАТО-а, почела је лицитација именима која су игри за његовог наследника.
Као фаворит виђен је бивши холандски премијер Марк Руте, који је изразио жељу да се нађе на овој функцији. Сем њега, као кандидат се помињала тренутна естонска премијерка Каја Калас, а последњи који је јавно изразио жељу да се нађе на овом месту је Клаус Јоханис, тренутни председник Румуније.
С озбиром на то да не постоји процес кандидатуре, у којем би се кандидати представили, послали свој ЦВ, или били бирани због својих способности и умећа, већ је у питању избор консензусом свих чланица НАТО-а, често условљен геополитичком ситуацијом и геостратешким циљевима НАТО-а, избор генералног секретара представља дипломатски и лобистички подухват кандидата, пише Дојче веле.
Столтенберг је на позицији генералног секретара провео скоро 10 година, а у последњих 20 година сем Столтенберга који је из Норвешке, генерални секретари НАТО-а Јап де Хуп Шефер (2004-2009) и Андерс Фог Расмусен (2009-2014) су долазили из Холандије, односно Данске. Из тог разлога избор наследника из Скандинавије или Холандије јавност у земљама чланицама НАТО-а види као континуитет политике и дипломатије. Међутим, питање избора је комплексно, питају се све земље чланице, али предност је наравно на страни оних које највише новца издвајају за функционисање НАТО-а.
Ко је Клаус Јоханис?
Јоханис је припадник немачке националне мањине у Румунији. Као припадник мањинског народа биран је 2000. године за градоначелника Сибиња у централној Румунији у којем Немци више нису доминантна етничка група.
Његов избор на место градоначелника се показао као добар избор, с обзиром на то да је за градоначелника Сибиња биран чак четири пута у периоду од 2000. до 2012. године, а резултати његовог рада су такви да је Сибињ више пута био изабран за национално туристичко одредиште године, док је за време његовог мандата успео да понесе и ласкаву титулу европске престонице културе.
Источна Европа никада није имала генералног секретара НАТО-а
С обзиром да су земље бивше чланице Варшавског пакта, у НАТО ушле тек након пада комунизма и гвоздене завесе, почевши са Мађарском, Пољском и Чешком 1999. године, у претходних 25 година тај део НАТО пакта није имао свог генералног секретара. У коментару своје кандидатуре, премијерка Естоније Каја Калас је истакла да би кандидат из Холандије био већ четврти генерални секретар НАТО-а из те земље, а да се поставља и питање да ли су све земље чланице НАТО-а равноправне, ако кандидат из блока земаља бившег Варшавског пакта не може да постане генерални секретар, наводи Politico.
Каласова је виђена као жестоки противник Русије, називана и „гвозденом лејди“, буди неповерење код умеренијих аналитичара и дела јавности који са опрезом прилази питању евентуалног фронталног сукоба са Русијом. Марк Руте је виђен као добар дипломата, који има добре контакте са Доналдом Трампом, због чега га је Политицо назвао „Трампов шаптач“, а многи тврде да има пресудну подршку Берлина, Париза, Лондона и Вашингтона.
С друге стране Јоханис у борбу не улази као аутсајдер. Ради се источноевропском политичару западњачког кова. Чврсто опредељен за евроатланске интеграције, пореклом Немац који служи својој домовини Румунији, у посткомунистичком простору није имао везе са комунистичким режимом. Јоханис није неко ко је склон екстремним или екстравагантним изјавама и наступима. Као такав, Јоханис би, с обзиром да се избор генералног секретара обавља консензусом, могао да буде савршен кандидат источног блока земаља, који би на тај начин добио свог првог генералног секретара. Услов је наравно да Јоханис добије подршку и земаља које највише средстава издвајају за НАТО.
Мандат тренутног генералног секретара Столтенберга траје до 1. октобра ове године, а он ће се опростити од тренутне функције на лето у Вашингтону на прослави 75-огодишњице оснивања НАТО-а, док се избор његовог наследника очекује у истом периоду.
