Понекад сам морао да пешачим четири сата како бих стигао на тренинг, јер није било бензина за аутобусе.
Али чак ни то ми није било тешко. Ићи на тренинг гладан, не јести ништа све до после школе – за мене је то било нормално. Уопште нисам схватао шта се дешава.
Када се сада осврнем, са временске дистанце, јасно је колики је утицај рат у Југославији имао на правац којим су многи кренули у животу.
Али када си млад, увек гледаш у будућност са оптимизмом. Фудбал је био мој пут бекства, мој заклон. Несвесна зона у коју сам улазио и проналазио мир.
Име које значи – Благоје Пауновић
Никада нисам гледао оца како игра. Када сам се родио, имао је већ 30 година и био је при крају каријере. Али ако у мојој земљи поменете његово име – Благоје Пауновић – сви знају о коме причате. Партизан Београд. Југославија.
Увек смо причали о фудбалу. За доручком, ручком, вечером. И моја браћа и сестра су волели фудбал, али ја сам тај који је наследио његов таленат и љубав према игри више од осталих.
Док сам био мали, живели смо далеко од стадиона Партизана, али читав пут до тамо у колима смо причали о фудбалу. Биле су ту и уобичајене приче о школи и другим стварима, али већину времена причали смо о фудбалу – о тимовима у којима је играо или које је тренирао, утакмицама које смо гледали заједно на телевизији, његовим искуствима као играча.
“Једи и трчи као коњ”
Причали смо и о финалу Европског првенства 1968. године, када је Југославија изгубила од Италије. Испричао ми је да је, када се вратио из Рима после турнира, 10.000 људи чекало да га дочека, вичући његово име. Он и саиграчи били су поносни што су били тако близу злату. Рекао ми је да се нада да ћу једног дана и ја осетити тај осећај.
Мој отац је био дефанзивац. Играо је као либеро, добро је читао игру и прецизно прослеђивао лопту у везни ред. Ја сам био офанзивнији играч; креативан. Волео сам да се укључим у напад, да пролазим играче. Он ми није много говорио о мојој позицији. Само је тражио једно:
„Сине, трчи као коњ на терену, и једи као коњ ван њега.“
Одлука која ме је спасила – одлазак у Атлетико Мадрид
Када сам имао 17 година, отац ми је рекао да ће ме извести из Југославије. Он је донео ту одлуку. Контактирао је праве људе, урадио праве кораке и на крају сам потписао за Атлетико Мадрид.
Људи из клуба, предвођени Мигелом Анхелом Гилом Марином и Радомиром Антићем, пружили су мојој породици и мени прилику да променимо поглед на живот. Фудбал је већ био мој избор пре одласка у Шпанију, али тада је постао и благослов. Само сам следио тај благослов и постао бољи човек и професионалац захваљујући томе.
Будућност моје породице је обезбеђена захваљујући визији мог оца и одлуци коју је тада донео. Да није урадио то што је урадио, сигуран сам да бих морао да останем у Београду и борим се за преживљавање.
Рођен сам у Македонији, али сам 100% Србин“
Морате да разумете да ми никада нисмо мењали репрезентацију; нашу заставу. Увек је то била Југославија, а када се она распала, била је Србија и Црна Гора, па сада Србија. Мој отац је увек причао о Југославији. Умро је осећајући се као Југословен, али је био и веома поносан што је Србин – и то је сада моја земља. Рођен сам у Македонији, али сам 100% Србин.
Када ми је пружена прилика да радим са националним тимом, то је била част.
Тренерско звање и први кораци
Одувек сам знао да желим да будем тренер. Први ниво сам завршио са 29 година, а до 34. сам имао све лиценце. Када почнеш да радиш, схватиш да ли је то за тебе. У мом случају, одговор је био – апсолутно да. Сећам се осећаја после првог тренинга који сам водио као тренер – било је импресивно. Осећао сам се добро.
Рад са репрезентацијом и припреме за Нови Зеланд
Када сам се прикључио млађим селекцијама репрезентације, на нивоу до 18 година, знао сам да имам све ресурсе потребне за тренера. Могао сам да радим са тим момцима као са професионалцима, јер су они већ били у првим тимовима својих клубова и навикнути на професионално окружење.
Био је то дугорочни пројекат. Радили смо заједно три године уочи Светског првенства за младе 2015. године. Било је лако припремити тим, јер су знали шта се тражи. Кључно је било да комуникацију сведемо на меру, јер су сви били заузети у клубовима. Суштина је била у раду који смо имали иза себе у те три године.
Прво смо се припремали у Србији тако што смо се прилагођавали временској зони Новог Зеланда – ишли смо на спавање у складу са њиховим временом. Потом смо отпутовали у Нови Зеланд 12 дана пре турнира – један дан прилагођавања по сваком сату временске разлике.
Порука за шампионе: „Бог најбољим војницима даје најтеже мисије“
Добро смо се припремили, и физички и ментално, али смо изгубили први меч од Уругваја. Ипак, нисмо посустали. Тим је био јак. Одлучили смо да идемо на све у наредна два меча. Избор играча био је сјајан – момци су имали жудњу за победом, били су спремни да „умру“ један за другога и за Србију, са заједничким циљем да остваре нешто што никад нико пре њих није.
Што су утакмице биле теже – ми смо били бољи. Људи су говорили да нам је група тешка, да ћемо тешко проћи. Али ми смо имали мајице са натписом: „Бог најбољим војницима даје најтеже мисије.“
Играчи су то узели к срцу – и баш тако је и било. У осмини финала победили смо Мађарску у продужетку, у четвртфиналу САД после пенала, у полуфиналу Мали у продужетку. Није то било случајно – осећали смо се неуништиво.
Победа за оца, за Србију
После полуфинала смо били у еуфорији. Финале против Бразила. Нисмо имали шта да изгубимо. Сећам се да су сви легли око четири ујутру, а ја сам отворио компјутер, прегледао белешке и рекао себи: „Не. Ми ћемо добити финале. Победићемо Бразил.“
То је био наш циљ и био сам сигуран у то. Пре турнира сам замолио да све буде снимљено – један сниматељ нас је пратио свуда. Мотивационе поруке су све забележене. Можете да видите како им кажем да смо рођени за тај тренутак.
Постигли смо победоносни гол три минута пре краја продужетака. Клупа у еуфорији, али сам им рекао да остану мирни. Имамо још три минута. Можемо дати и трећи.
На крају утакмице, подигао сам руку ка небу. Мој отац је желео да једног дана осетим оно што је он осетио давних година. Жао ми је што није могао да то доживи – преминуо је у децембру, шест месеци раније – али сам, наравно, мислио на њега. Цео мој живот био је фудбал – захваљујући њему.
Верујем – Србија ће освојити турнир
Када смо се вратили у Београд, на тргу нас је дочекало више од 50.000 људи. Ти момци? Ствари се мењају, и ако не сада, верујем да ће та генерација играти важну улогу на будућим турнирима.
Пре или касније – сигуран сам да ће Србија освојити турнир. Дошао је наш ред.
10 година касније
Иако су многи као и сам Пауновић прогнозирали да ће ова генерација бити златна и достићи високе домете, ништа од тога се нажалост није остварило.
Тек неколико играча из „златне генерације“ направило је озбиљне каријере, а то су: Предраг Рајковић, Сергеј Милинковић-Савић, Милош Вељковић, Вања Милинковић-Савић и донекле Марко Грујић и Немања Максимовић.
Што се тиче Вељка Пауновића, он је у претходних десет година био тренер екипа: Чикаго Фајр у америчкој МЛС лиги, Рединга, мексичке Чивас Гвадалахаре, Тигреса и од скоро Реал Овиједа са којим се пре неколико дана пласирао у шпанску Примеру и остварио историјски успех.
Реал Овиједо је предвођен Вељком Пауновићем и лидером на терену, легендом Сантијем Казорлом, избацио у плеј-офу Мирандес и постао члан елитног шпанског фудбала након 24 године поста. Пауновић већ сада у Овиједу има статус легенде. Ми му желимо све најлепше у наставку тренерске каријере.
