Бирали су најмлађу децу зато што су деца, најближа српском семену, правој мети нове хрватске државе. Ишчупати српско семе, као коров, из хрватске баште – то је био декларисани циљ те државе.
Почетак злочиначке офанзиве
Усташе, домобрани и оружници покренули су 18. јула 1942. године крупну офанзиву на 14 српских села југозападног Кордуна. Већ тога првог дана убили су 464 особе. Клања, парања трудничких стомака и разни други масакри, паљење кућа и пљачка имовине, поновили су се и овде као на много других места.
Обруч и бег у шуму
У обручу се са народом нашао и Четврти батаљон Другог кордунашког одреда, али се он пробио из обруча примењујући тактику клина. Већи део народа остао је у обручу.
Много народа збежало се у шуму Машвину, преко које се један део и спасао. Други део су усташе сустигле…
Повратак у страхоту
По повлачењу хрватских јединица, Четврти батаљон партизана вратио се у Машвину. Идући шумским путем, наилазили су на стравичне призоре побијених мушкараца, жена и деце. Нашли су и неколико живе мале деце са преврнутим колевкама које су мајке оставиле у бежању. Наишли су на много мртве стоке, разбацаних и поломљених ствари…
Извештај Николе Басаре
Никола Басара, командант Четвртог батаљона, кренуо је 21. јула шумским путем са још 14 бораца. Овде је део његовог извештаја:
„Враћали смо се кроз шуму у правцу села Брезовац и прешли на лијеву страну пута у шуми идући у колони по један. Челни друг који је први наишао на један пропланака величине 50 x 50 метара застао је и до њега сљедећи па редом до посљедњега правећи круг око ‚мртвог кола‘. Терен на овом пропланку покривен је зеленом травом на којој је лежало 20 дјеце старости 1 године.
Од ових 20 дјеце 10 је женских а 10 мушкараца. На њима и око њих нема ни једног комада њихове одјеће или пелена. Дјеца су поредана у коло – ножице према унутра а главе према вани на размјерном растојању. Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица а дјечаци на дјевојчицама – трбух на трбух. Свако дијете је заклано тј. пререзано ножем испод врата али се не види да су ту на лицу мјеста клања.
Не виде се ни трагови крви што значи да је тај чин учињен негдје на другом мјесту па су их овдје донијели и поредали у коло. Код ове дјеце уста су отворена а рана клања осушена тако да читави ројеви муха праве свој лет на уста и грло.“
Борци су сви до једног заплакали.
Симболичка порука зла
Јасно је да су бојовници аранжирали овај призор да би онима који ће наићи шумским путем зорно показали какав је третман Срба у држави Хрватској – да Срби немају будућност у тој земљи. Али нису показали само то…
Деца су поклана на разним странама Машвине, па оркестрирано сакупљана и донета на овај пропланак, са очитим наумом да се послажу у коло, а не да се просто набачају на гомилу.
Победа није била довољна – потребна је била поруга
Дакле, злочин је већ био извршен, дечица су већ била поклана, али то није било довољно. Само убијање српске деце није сасвим задовољило усташе и оружнике. Њихов дух је искао још. Као да им победа над дечицом није била потпуна, нешто је недостајало.
Био им је потребан печат, симболичка потврда на чистини шумског пропланка, отвореног ка небу.
Планирани ритуал злочина
Неком од њих није било тешко да смисли шта још да се учини, а остали су то одмах радо прихватили. И дали се на посао. Лако их је замислити како се међусобно погледају, церекају и добацују ласцивне досетке. Али не треба то замишљати.
Овде није реч ни о војничкој борби нити о обичном злочину, о убиству из разјарености или мржње. Реч је о сложеном „технолошком поступку“ који се одвија у дужем временском размаку, а не на мах. У томе злочинењу учествује – чинодејствује – група људи, а не појединац. Сви су били сасвим при себи, примиреног убилачког жара.
Дечија тела као сценографија поруге
Из мноштва мртвих унаоколо бирана су само деца, једногодишњаци. Гледали су да спаре девојчице са дечацима. Невина дечица постављена су у срамотан положај, чиме је изругивање Србима било упечатљивије.
Сигурно су се највише церекали приликом слагања трбух на трбух. Могло би се тачно замислити доста њихових поганих коментара и поруга у томе тренутку, али то не треба чинити. Треба се чувати.
Коло као симболичко иживљавање
Пазили су да коло мртве деце буде што правилнији круг. И растојање од пара до пара да буде приближно исто. То су постигли тако што су најпре поређали девојчице.
Дечицу су послагали у круг а не у низ или квадрат. Ту нису имали дилеме: одабрали су коло, фолклорни елеменат српског идентитета где год има Срба и тада и данас. На таквом пропланку некада су виле играле своја кола. Сада је шуми отет један њен пропланак да буде позорница за коло мртве деце.
Чудно је то што су се определили за десет парова, а не дванаест, колико би било приличније обреду који су спровели. Лако су могли наћи још два пара.
Уништавање српског семена
Бирали су најмлађу децу, не зато што су најлакша за преношење до пропланка, него зато што су деца, најближа српском семену, правој мети нове хрватске државе. Ишчупати српско семе, као коров, из хрватске баште – то је био декларисани циљ те државе, државе чији је једини смисао био геноцид.
Тако је пропланак постао и поспрдни жртвени олтар, на којем су послагана невина дечица као у неком посувраћеном сатанистичком обреду.
Аутор: Јован Мирић
