У ноћи између 24. и 25. јула у Радовањском лугу код Велике Плане убијен је српски вожд Ђорђе Петровић – Карађорђе.
Кад кум убије кума, по веровању понесе проклетство, и то генерацијама! Једни скончају под чудним околностима, други остану без породица, трећи умру у беди. Неки су градили цркве покајнице, али све њих пратило је једно – проклетство. А када се жртва вођа Првог српског устанка, Вожд Карађорђе, духовни и световни вођа Срба, родоначелник династије, од народа слављен, тада проклетство добија снажне димензије. Нико од оних који су умешани у убиство Карађорђа, није остао поштеђен, доживели су трагичан крај.
Ко је био Црни Ђорђе?
Вођа Првог српског устанка, Ђорђе Петровић, рођен је у Вишевцу 1762. године, оснивач је династије Карађорђевић. Његов директан потомак је принц Александар Карађорђевић. Савременици описују га као преког човека, суровог и пргаве нарави, спреман да без компромиса дође до свог циља.
Од 1804. године и дизања Устанка, Ђорђе Петровић је до 1813. године управљао Србијом, када је због пропасти устанка пребегао у Аустрију, па затим у Русију. Прикључио се 1816. године грчком народу у борби за ослобођење од Турака.
Карађорђева зла коб
Уз помоћ грчког ослободилачког покрета, Карађорђе се на позив кнеза Милоша Обреновића 1817. године, јула месеца враћа у Србију. Са слугом, кажу једни, други тврде писаром Наумом Караном, са лажним документима, пребацује се из Баната преко Дунава до Великог Орашја. Ту се у атару села Радовању, у Радовањском лугу у колиби Драгића Војкића, среће са кумом Вујицом Вулићевићем, од кога тражи да доведе Милоша на договор о борби против Турака.
Пошто су вечерали оно што је кум Вујица донео из Азање, отишли су на починак. У цик зоре, 26. јула, на Светог архангела Гаврила, док је вожд спавао, Никола Новаковић, родом Колашинац, досељеник из смедеревске Јасенице, секиром убија Карађорђа и његовог пратиоца Наума.
Вождова глава је већ сутрадан била код Милоша, који је шаље београдском везиру. Османлије су биле веома задовољне препознавши Карађорђа, вратили су је Милошу. После припрема, глава је потом упућена у Стамбол, самом султану. „Глава чувенога харамбаше српских хајдука званог Карађорђе“ освануо је натпис на бедемима стамболског сараја где су земни остаци великог Вожда стављени на увид, што показује колико су се Турци бојали вожда, па су и на овај начин обзнанили да је мртав.
Карађорђево тело покопано је на стотињак метара од места убиства, а лобања поред Саборне цркве у Београду. Од 1819. године вождово тело и глава почивају у Тополи. Шта је било са главом посланом султану, са сигурношћу се не зна. Говорило се да је један припадник грчког покрета за ослобођење, у чијим редовима се једно време и сам Карађорђе, украо главу и однео је у Атину, где је чувана у музеју. Потврде овом сценарију нема.
Проклетства
Образ и част биле су две речи на којима су генерације са ових простора расле и стасавале, васпитавале се. И када човек изгуби једно од тога, или обе карактеристике, бива изопштен из друштва, околине, и почињу му се дешавати неке страшне ствари, њему или његовим најближима. Зато су наши прадедови водили рачуна да сачувају „образ породице“ и „част“, као основне вредности, примери младим поколењима патријархалног васпитања. Отуда и изрека „држим те за реч“, јер је у „давању речи“ садржано и једно и друго, односно све што један човек има, што је имао у прошлости и оно што ће имати у будуће. Зато се са страхопоштовањем, како онога који даје али и онога који прима, поштовала дата реч. У супротном, ко прекрши „дату реч“ пратила га је лоша срећа, проклетство не само њега, већ и његових најближих рођених и оних који ће се тек родити. Предања казују да се почињен грех „наплаћује“ проклетством!
Зла коб пратила је све учеснике и њихове потомке ове завере. Милан, син Милошев умире млад. Кнез Михаило, његов други син, Србију је препородио и ударио темеље модерној европској држави, 29. маја 1868. године убијен је у атентату у Кошутњаку. Није имао порода. И ту није крај страдањима Обреновића. У Мајском преврату 1903. године убијен је Милошев праунук и једини преостали наследник лозе Обреновића, краљ Александар заједно са краљицом Драгом. Његовим убиством угасила се лоза Обреновића.
Народ је причао да је проклетство узело „данак“ и сељаку Драгић Војкићу из Радовања, на чијем је имању убијен Карађорђе. Од добро стојећег домаћина, за кратко време спао је на „просјачки штап”. Напрасно му је пропало имање и помрли сви укућани. Крај живота дочекао је потпуно сам, у беди и сиромаштву.
Црква покајница
Легенда говори, да је носећи Карађорђеву главу Милошу, Вујица предахнуо на некој ливади и да је тек тада схватио шта је учинио и наводно, покајао се. На том месту, годину дана касније, уз помоћ Милошеву подигао је цркву брвнару Покајницу код велике Плане и дао велики прилог цркви. Сенку на градњу цркве бацила је прича народа да је она изграђена златницима који су нађени код Карађорђа. Милош га је за „добро урађен посао“ наградио титулом нахијског кнеза. Међутим, звање и власт нису могле да га заштите од презира сопственог народа.
Покајање и зидање цркве нису ублажили његову „злу судбину“. Али ни те привилегије и „љубав“ Вујице и Милоша нису дуго трајале. Сенка Карађорђа надвила се над однос дојучерашњих партнера. Вожд је био узрок њихових размирица. Вујица, ношен грижом савести, пребацивао је кривицу за убиство на Милоша, било је неслагања у подели Карађорђевих дуката, а кажу да је било свађе и око изградње цркве Покајнице.
Судбина убица
Углавном, недуго затим Вулићевић пада у кнежеву немилост који му одузима управљањем нахијом. Презрен од народа због кумоубиства, крајње сиромашан, последње године живота, тешко болестан провео је у родној Азањи. Умро је на вратима Покајнице, молећи народ и свештенике за опроштај. Има и таквих извора који казују да га је 1828. године отровао Гмитар Петровић, Карађорђев рођак. По једнима, деца Вујице Вулићевића, синови и ћерка, умрли су млади. По другима, Вујица и данас има потомака. Умро је 1828. године, и почива у олтару манастира Пиносава.
Проклетство, ужасна судбина, није мимоишло ни убицу Николу Новаковића и његову породицу. Изгубио је разум, па је једном бесциљно лутајући обалом реке Расине, упао у корито, а вода га је однела под воденички камен где је скончао. Проклетство је пратило и његову децу. Син умире у великим мукама млад, а ћерка је по здрављу ишла очевим стопама – полудела је.
Опрости куме Ђорђе или проклетство Обреновића
Савременици бележе да је у конаку кнеза Милоша, који се налазио на месту данашње Патријаршије, једно време боравила вождова глава. Бележе и да је пред троношцем на коме је била изложена вождова глава Милош клечао, молећи се Богу: „Опрости куме Ђорђе! Опрости господару!“.
Милош је имао и праве ноћне море на годишњице Карађорђевог убиства. Прича се да су те ноћи биле и олујне, ма где да се књаз затекне. Небо су цепале муње и громови, а Милош је остајао без сна и спокоја. Анастас Јовановић, дворски управник и први српски фотограф, забележио је речи књажеве, а које му је пратилац Милошев, митрополит Михаило пренео: „То душа Карађорђева мира нема, па мене гони. Крв ме његова опомиње опрост да тражим. Исповеди ме, попо, па да молим Господа да се смилује на ме…“
Савременици су забележили да је после једне такве олујне ноћи о Аранђеловдану 1860, коју је Милош провео у Брестовачкој бањи боравећи у свом конаку који је изградио 1837. године, освануо „више мртав него жив“ и да је био уверен да га тамо горе „кум стрпљиво чека“. Милош се упокојио на Крстовдан, 27. септембра 1860. године.
