Бен Кристенсон је одрастао као англиканац – ишао у цркву сваке недеље, похађао верску школу и хришћански камп сваког лета. Али Кристенсон, који има 27 година и живи у Ферфаксу, у Вирџинији, увек је жудео за традиционалнијом вером.
„Тешка ствар у вези са одрастањем у мојој цркви била је та што је проведено много промена чак и током мог живота”, наводи он и додаје да је схватио како нема начина да се те промене зауставе.
Кристенсон је посматрао како у цркви традиције падају у заборав: хор у мантијама замењен је „бендом за богослужења“, границе по питању рукополагања жена су постајале све мање јасне, а дугогодишњи ставови о ЛГБТ питањима су промењени.
„Све те ствари су, у суштини, постајале флексибилне, што ми је дало осећај да су и теолошке обавезе на неки начин флексибилне”, каже он.
Осећај континуитета
Због свега тога је Бен почео да истражује друге деноминације током студија и на крају се одлучио за можда најтрадиционалнију од свих: православно хришћанство. Са 25 година, 2022, прешао је у православље.
„Чини ми се да главне деноминације губе људе у великом броју”, истиче Бен. „Ако сте озбиљни у вези с тим да будете хришћанин данас, када то не подразумева било какав друштвени статус, и ако желите нешто што има тежину, православље постаје много пријемчивије него што је раније било.”
Кристенсон, који се иначе бави организацијом финансијских донација за НВО, редовно иде у православну цркву Свете Марије у Фолс Черчу, у Вирџинији.
Конверзија на православље за њега значи да сада мора често ићи на исповест, читати прописане молитве и придржавати се строгог поста, понекад и дуже од 40 дана. Недeљна богослужења су такође веома ритуализована и структурирана и могу трајати чак до два сата.
Али он наводи да му велико охрабрење пружа 2.000 година дуга традиција: „Постоји осећај структуре, континуитета (…) Све је исто. Није се променило, нити ће се променити.”
„Мислим да има много протестаната који желе традиционалнију, чвршћу, историчнију веру, и мислим да је то посебно логично за младе људе, јер се толико тога у нашим животима брзо мења.”
Феминизација хришћанства
Кристенсонова прича није пука анегдота и случајност. Како све више и више протестантских цркава истиче ЛГБТ заставе и транспаренте за Black Lives Matter испред својих капија, млади људи се све више окрећу традиционалнијим облицима религије и богослужења.
Истраживање православних цркава широм САД показало је да су парохије забележиле увећање бројa људи који су променили веру и прешли у православље за 78 одсто у 2022. години, ако се пореди са нивоима пре пандемије 2019. године. И док су раније мушкарци и жене конвертовали у отприлике једнаком броју, од 2020. године значајно је већи број мушкараца.
Отац Јосија Тренхам је парох православне цркве Светог Андреја у Риверсајду, Калифорнија, већ скоро три деценије – и приметио је нагли пораст интересовања за православље: „У последње четири до пет година приметан је огроман пораст, који, узгред, не показује никакве знаке опадања. То се дешава у огромном броју на разним местима широм земље.”
Црква оца Тренхама има око 1.000 активних парохијана. Иако су обраћени у његовој парохији раније били углавном подједнако мушкараци и жене, он се слаже да већина православних цркава данас добија много више мушкараца.
„Феминизација неправославних видова хришћанства у Америци је у пуном јеку већ деценијама”, објаснио је Тренхам.
„Феминизација неправославних видова хришћанства у Америци је у пуном јеку већ деценијама”
Он указује на чињеницу да је огромна већина посетилаца у највећем броју хришћанских цркава данас женског пола, те да су многе службе сходно томе испуњене емотивним песмама, њихањем, подигнутим рукама и очима затвореним у екстази.
„Мушкарцима је много мање блиско (такво окружење), и они су показали своје незадовољство недоласком на богослужења, и то је разлог зашто су тамо мањина”, наводи свештеник и додаје: „Наши облици богослужења су веома традиционални и веома мушки.”
Древно православље
„Феминизовано” богослужење је управо оно што је натерало Илију Ви Сита, седамнаестогодишњака из Торонта, да истражује православље. „Хришћанство у Северној Америци постало је екстремно емотивно”, каже Ви Сит, који је одрастао као евангелиста. „Идући на евангелистичка богослужења, приметио сам да су била попут емотивно вођених рок концерата, са све подизањем руку.”
Овај средњошколац каже да је привучен православљу јер је оно традиционалније и мужевније. Посебно цени изазов и дисциплину која је потребна да би се придржавао истрајне молитве и поста.
„Ствар која ми се заиста допала у вези са православљем је колико је оно статично и колико је чврсто”, наводи Ви Сит. „Обично више волим нешто што је традиционалније и што заиста доноси тај древни осећај.”
Он похађа часове катихизиса и планира да се званично обрати у новој години – пре него што заврши средњу школу. Његов отац, имигрант са Филипина, у почетку је био „резервисан“ по овом питању, али га сада подржава и вози га 25 минута сваке недеље како би могао да присуствује православној литургији у цркви Светог Ђорђа.
„Савремено хришћанство постало је веома олакшано”, сматра Ви Сит. „Људи иду у цркву недељом, отпевају неколико песама, слушају једночасовну проповед која више личи на мотивациони говор , а онда иду кући и настављају свој уобичајени живот.”
Како млади откривају православље?
Закари Порку (36), је вероучитељ у Тренхамовој цркви. Он каже да тренутно више од 100 људи похађа часове, чекајући крштење и да увек постоји „мала група младих мушкараца” међу њима.
Последњих година интернет види као главни покретач процеса: „Интернет православље је препознат феномен. (…) Често нам долазе људи који кажу: ‘Био сам на интернету, расправљао се са људима, открио православље, па сам пронашао вашу цркву.’”
Порку, професор теологије који је прешао у православље са 24 године, разуме зашто је његова вера привлачна младим мушкарцима: „Православље је позив на авантуру, јер тражи од вас да постите, да се молите, да радите све те физичке ствари, да кренете на пут самопобољшања који, по мом мишљењу, може бити представљен у веома мушкој и привлачној димензији.”
Речи у сликама
Психолог и писац Џордан Питерсон, који је стекао огроман број следбеника међу младим мушкарцима, наводи да је приметио све већи број дечака из генерације Зет, попут Илије, који се окрећу православљу – делимично, како сматра, зато што традиција чини веру неупитном.
„За разлику од протестантске службе, која је много више зависи од самог проповедника, православну службу не можете критиковати. То је као да одете на балет и кажете: ‘Шта се овде дешава?’ Па, то је глупо питање”, додаје Питерсон.
„(Балет је), на неки начин, исто што и православно богослужење. То је ритуализовано. То је плес. И није ствар само у речима. Речи су присутне и у архитектури, у сликама, у историји. И ви учествујете у томе.”
Искуство Бејлија Малинса
Бејли Малинс (26) одрастао је као баптиста у Јужној Каролини. Почео је да разматра религијске теме у средњој школи и на факултету – када је приметио да су многе главне деноминације „преузете од стране политике”, и да се раздвајају на конзервативне и либералне гране, скрећући пажњу на културне расправе као што су питања везана за ЛГБТ.
Курс о религији са професором који је био православни хришћанин инспирисао га је да са 21 годином присуствује својој првој литургији. Две године касније прешао је у православље.
„Желео сам да будем негде где је стабилно и где се ништа неће мењати,” каже Бејли. „Деловало је веома древно, и то нисам доживео на било ком другом месту.”
Он сада живи у Александрији, у Тенесију и каже да све више младих мушкараца проналази православље јер је сама религија, у суштини, мушка. „Могло би се рећи да је сâмо православље мужевније, посебно у поређењу са феминизованијим облицима хришћанства који данас постоје, где је акценат на емотивном искуству, добром осећању и фокусирању на себе.“
„Православље није о нама, оно је о Богу, и мислим да млади људи данас то интуитивно осећају. Просто знамо када нам неко ‘повлађује’.”
Он иде у православну цркву Светог Петра, која је, како каже, углавном пуна младих преобраћеника као што је он, који такође желе да искусе осећај стабилности у хаотичном свету. „Све се мења. Протестантске цркве се мењају. Католичка црква се мења. Култура се мења. Влада се мења.”
„Људи желе нешто што је историјско и што се неће мењати. Желe нешто што је стабилно и чврсто, а не изграђено на песку.”
