Принц Томислав Карађорђевић, југословенски прниц, други син краља Александра I Карађорђевића и краљице Марије, брат последњег југословенског краља Петра II Карађорђевића. Рођен је 19. јануара 1928. године у Београду на Богојављење. Многа његова дела вредна су пажње и дивљења, а о њима се мало зна.
Крштен је 25. јануара у посебном салону Новог двора. Његовом крштењу присуствовао је Стјепан Радић који је предложио два хрватска имена Звонимир и Томислав јер је први краљев син Петар добио српско име. Краљ Александар се одлучио за име Томислав на шта је Радић пожелео да Карађорђевићи живе сто година. Крштеног кума, британског краља Ђорђа ВИ заступао је британски министар на Двору, Кенард, освештаном водом из Вардара, Јадранског мора и Дунава.
Основно образовање стекао је на двору у Београду. У периоду од 1937. до 1941, школовао се у „Сандроyд Сцхоол“, затим у „„Оундле Сцхоол“ од 1941-1946, и у „Цларе Цоллеге“ Универзитета у Кембриџу од 1946. до 1947, када је напустио студије због сукоба са једним марксистичким професором. Током Другог светског рата, постојале су иницијативе од стране тадашњег СССР према југословенској Влади у избеглиштву да краљевић Томислав заузме југословенски престо уместо свог старијег брата, краља Петра II, што се, међутим, није десило.
После Кембриџа, краљевић Томислав решио је да се посвети воћарству. Док је похађао пољопривредну школу, радио је као обичан надничар у једном воћњаку у покрајини Кент. Године 1950. купује имање у покрајини Западни Сасекс. Највише се бавио узгојем јабука, на имању од 80 хектара, које је у једном тренутку имало 17.000 стабала.
Оженио се 7. јуна 1957. у Залему (Баден, Западна Немачка), принцезом Маргаритом од Бадена, са којом је добио сина Николу (1958) и ћерку Катарину (1959). После развода 1982. године, оженио се исте године девојком из суседства, Линдом Мери Бони, с којом има два сина, Ђорђа (1984) и Михаила (1985).
Подршка цркви и обнова светиња
Краљевић Томислав је био веома ангажован у животу српске емиграције, организујући бројне прославе и пикнике на свом имању и учествујући у бројним хуманитарним организацијама и иницијативама. Био је, између осталог, председник Југословенског комитета за указивање помоћи старим ратницима, заштитник цркве Лазарице у Бирмингему, и председник одбора за обнову манастира Хиландар. Такође је био високи званичник британског огранка хуманитарног Реда Витезова Св. Јована.
Током раскола у Српској православној цркви, током ’60-их година па све до његовог краја 1992. чврсто је стајао уз Патријаршију у Београду, и давао јој јавну подршку широм српске емиграције. Године 1990. одбио је понуду Демократске странке из Београда, да буде њен председнички кандидат на првим послератним изборима у децембру те године. На почетку распада ондашње СФРЈ, 1991. године, Томислав Карађорђевић се вратио у Београд.
Повратак у Србију и подршка Српској
„Са собом сам имао само пасош од пре Другог светског рата, онај што сам имао кад сам пошао у Енглеску на школовање. Показао сам царинику тај пасош, јер другог нисам имао. Узео га је, разгледао, љубазно ми га вратио и рекао: ‘Много сте остарили од онда’“, испричао је својевремено Томислав Карађорђевић.
Први је члан краљевске породице који се трајно вратио у Србију, почетком 1992. године, када се настанио у Задужбини краља Петра I Карађорђевића на Опленцу, који је убрзо постао Мека за све оне који су хтели да лично сретну последњег живог сина краља Александра I. Убрзо је постао веома популаран у народу, поготову због својих честих обилазака српских бораца у Републици Српској и Републици Српској Крајини, и помоћи коју је, заједно са супругом, принцезом Линдом, доносио. Постојале су и иницијативе да се именује за Кнеза српског дела Босне и Херцеговине, што тамошње политичко руководство није прихватило.
После јавне прозивке председника Србије Слободана Милошевића, да је „издао“ Републику Српску Крајину након њеног пада, почетком августа 1995. године, његово медијско присуство се драстично смањује. Последњих 5 година живота борио се са тешком болешћу, али је одбио понуде да се лечи и подвргне хируршком третману у иностранству у тренутку када су НАТО снаге започеле бомбардовање Југославије 24. марта, 1999. године. Уместо тога, обилазио је бомбардована места и, иако тешко болестан, поделио судбину народа.
Преминуо је 12. јула 2000. године, на дан Сабора Светих Апостола Петра и Павла, славу породичне крипте на Опенцу, где је и сахрањен, уз присуство више хиљада поштовалаца и чланова породице. Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду 16. децембра 2013. године.
